Može i drugačije

Može i drugačije!

Odrastanje 90-ih i sazrevanje 2000-ih u Srbiji je bilo uznemiravajuće, ali da li to znači da mladi imaju pravo da budu loše osobe i da svoje postupke opravdavaju lošom političkom i ekonomskom situacijom?

Da li to opravdava mržnju prema pripadnicima nesrpskih nacija i nepravoslavnih veroispovesti ili osobama neheteroseksualnog opredeljenja? Odgovor je: NE.

Naime, među građankama i građanima Srbije vlada zabrinjavajući stepen netolerancije. Sve što se ne uklapa u velikosrpski pravoslavni identitet se sa velikim žarom i agresijom odbacuje i karakteriše kao neispravno. Nasuprot veoma malom broju naših sugrađanki i sugrađana koji uspevaju da svoju individualnost izdignu iz kalupa skovanog prema nacionalnom identitetu Srba, nalazi se velika većina koja to ne želi, ne sme ili ne zna da uradi. Zašto?

Često se opravdanje nalazi u lošoj ekonomskoj situaciji, a izvor u političkoj situaciji 1990-ih godina prošlog veka.

Kako ne bih otišao predaleko neću pisati o ideji prirodnog prava koje se nalazi ,,iznad” pozitivnog prava i zakona, a koje su među prvima zastupali sofisti u antičkom svetu. Neću da pišem ni o čuvenim dokumentima kao što su Magna Carta Libertatum iz 1215. ili The Habeas Corpus Act iz 1679. godine, ni o velikim liberalnim misliocima koji su govorili o pravima čoveka, ali ću se vratiti do 1945. godine. Osnivanjem UN-a i usvajanjem Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima 1948. godine, prirodno pravo doživljava renesansu kroz novi termin: ljudska prava! Danas je 2012. godina, a građankama i građanima Srbije pomenuta ljudska prava nisu priznata. To možda i ne bi bio problem kada bi ljudska prava mogao neko poput premijera, predsednika ili gradonačelnika da prizna. Međutim, ljudska prava ne može niko da nam prizna ili pak da odbije da prizna. Ona su nam garantovana samim činom rođena, a prema nekim stanovištima i pre samog rođenja. Implicira da mi zapravo ne moramo da tražimo od države da nam bilo šta prizna ili ne, mi samo tražimo da nam ih ne oduzima, jer zapravo nema pravo to da čini. Problem je što naša država u skladu sa svojom težnjom da bude država blagostanja, naravno siromašna država blagostanja to čini. Međutim, sve to i nije strašno. Strašno je što najvećeg saveznika ima upravo u onima kojima to uskraćuje: građankama i građanima, NAMA. Zapravo, u meni nema, ali ima u velikoj većini mojih sugrađanki i sugrađana. Tu dolazimo do ključnog problema. Netolerancija!  Veći deo stanovništva u Srbiji pripada srpskoj nacionalnosti, Takođe, bar deklarativno, se izjašnjavaju kao pripadnici pravoslavne veroispovesti, a u istoj meri i kao osobe heteroseksualnog opredeljenja. U toj situaciji postaje prihvatljivo nasilje nad pripadnicima nacionalnih manjina, pa kad se uz to doda da su i pripadnici drugih religija, a nekako se ispostavi i da su protiv Srbije vodili ,,agresorski’’ rat, indiferentnost se preliva u osećaj zadovoljstva. Naravno, u toj situaciji nasilje nad pripadnicima romske nacionalnosti ili pripadnicima LGBT zajednice je potpuno normalno. Zašto? Zato što veći deo stanovništva to ne dotiče.

 Image

Zato je u Srbiji mnogo lakše ugledati se na ona tri majmuna koji ne čuju, ne vide i ne govore, nego ustati i reći: ,,Ja ne želim da živim u takvoj zemlji”!

 Međutim, prošle nedelje sam se uverio da postoje mladi koji žele da ustanu protiv stereotipa. Sa neverovatnom dozom zadovoljstva sam odgledao spot na youtube-u koji me je uverio da stvari mogu biti drugačije. Mladići pripadnici srpske i romske nacionalnosti su me, kroz zajednički rad i pre svega druženje, uverili da stvari mogu biti drugačije. Poruka tolerancije, prijateljstva, mira, nenasilja je tako jaka i uverljiva da sam siguran da MI to možemo bolje.

http://www.youtube.com/watch?v=olGSOpnsIMk&feature=player_embedded

Uveren sam da mi možemo da živimo u državi u kojoj javnost neće podržati huligane koji žele po svaku cenu, a imaju dobru cenu, da spreče održavanje Pride-a ili rasističke napade na Rome u selu Jabuka ili na imigrante u Banji Koviljači itd.

Ako je država trula, društvo to ne mora biti! Ako država ne želi da se obračuna sa ultradesničarskim organizacijama i huliganima koji su odgovorni za napade na pripadnice i pripadnike LGBT zajednice, na novinarke i novinare poput Brankice Stanković, Teofila Pančića ili Dejana Anastasijevića, javnost Srbije to mora da uradi i da nedvosmisleno pošalje poruku ,,političkoj eliti’’ da moraju da stanu u zaštitu ljudskih prava. 

Leonardo da Vinči je u Atlantskom kodeksu, jednom od njegovih rukopisa, napisao da je sticanje svakog saznanja kakvo god ono bilo uvek korisno umu, jer mu omogućava da se oslobodi nekorisnog i sačuva dobro i da mi ne možemo  ništa da volimo ili mrzimo, dok to ne spoznamo.

Samo sa mladima koji su oslobođeni stega nacionalizma, možemo izgraditi drugačije društvo od ovog našeg. Ne društvo mržnje, nego društvo pluralizma, ljubavi i tolerancije.

Advertisements
Categories: Society

Pravo na nacionalno samoopredeljenje i političke obligacije

Pravo na nacionalno samoopredeljenje i političke obligacije

Autorski tekst objavljen u novembru 2011. godine u okviru projekta ,,Ostvarivanje prava na samoopredeljenje – kako izbeći konflikt?koji sprovodi Beogradski centar za ljudska prava.

Categories: Political Theory

Haški tribunal: Međunarodni krivični sud za Srbiju, Hrvatsku ili Bosnu i Hercegovinu?

Haški tribunal: Međunarodni krivični sud za Srbiju, Hrvatsku ili Bosnu i Hercegovinu?

Autorski tekst objavljen u novembru 2011. godine u okviru projekta ,,Zločini i kazna u svesti građana – značaj nasleđa Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju na regionalnom nivou” koji sprovodi Beogradski centar za ljudska prava.

Categories: Law, Politics

Bahatost obezbedila kartu u jednom smeru sa Andrićevog venca

Bivši predsednik Republike Srbije i Demokratske stranke, a neretko i Vlade je pre mesec i po dana odlučio da ,,skrati mandat”. Nisam siguran šta znači kada predsednik Republike ,,skrati mandat”, ali znam da to nije isto što i podneti ostavku. Naime, predsednik Republike ima pravo da podnese ostavku na svoju funkciju. Takođe, ima pravo i da se ponovo kandiduje za istu funkciju. Da li je to logično? Po mom mišljenju nije. Da li je u skladu za Ustavom? Jeste. Međutim, to sada nije važno, logika i politikanstvo ne moraju nužno da idu ruku pod ruku, naprotiv. Sledeće pitanje je da li je Boris Tadić imao pravo da se treći put kandiduje za pomenutu funkciju? Ustav je jasan. Član 116. Stav 3. Ustava Republike Srbije je nedvosmislen: ,,Niko ne može više od dva puta da bude biran za predsednika Republike.”. Tumačenje prava je često komplikovano, posebno kada se lukavo koriste pravne praznine. Međutim, ovde ne postoji nikakva pravna praznina. Kandidatura Borisa Tadića na ovogodišnjim predsedničkim izborima je simbol nadmoćnosti politike nad pravom. Zašto je to tako i zašto niko od političkih konkurenata nije osporio pravo bivšeg predsednika da uđe još jednom u trku za fotelju na Andrićevom vencu? Odgovor je jasan i nalazi se u preambuli Ustava iz 2006. godne. Dogovor između DS-a, DSS-a i SRS-a, je ispoštovan i ovim prilikom. ,,Dopustili” su Borisu Tadiću da pokuša da bude još jednom predsednik, pošto je obećao da će mu ovo biti poslednji put. S obzirom da je uspostavljen konsenzus među političkom ,,elitom” da predsednik može ući u trku za treći mandat, on donosi tu famoznu odluku da ,,skrati mandat”. Zašto? Naime, tada su već bili raspisani parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori. O pogubnom uticaju objedinjenih izbora na nekonsolidovanu demokratiju u Srbiji više reči drugom prilikom. Savetnici, tada još uvek predsednika Srbije su došli do saznanja, koja su im servirali ,,stručnjaci” za politikološka istraživanja i politički marketing, da bi se njegova kandidatura i vođenje predsedničke kampanje pozitivno odrazila na uspeh Demokratske stranke na izborima na svim nivoima. U tom trenutku je to u javnosti Srbije prihvaćeno kao notorna činjenica. Gotovo da se nije moglo čuti suprotno mišljenje. Koliko se sećam jedino je prof. Dušan Pavlović u javnosti izrazio sumnju u takav ishod.  Međutim, mesec i po dana kasnije svi smo svedoci da se ,,popularnost’’ Borisa Tadića nije prelila na Demokratsku stranku, već naprotiv. Nepopularnost DS se prelila na Borisa Tadića.

Zašto je to tako? Najčešće se ističe da je građanima bilo dosta da glasaju protiv nekoga (Tomislava Nikolića). Po mom mišljenju, ova konstatacija ne stoji. Naprotiv. Građani su glasali isto kao u drugom krugu predsedničkih izbora 2004. i 2008. godine. Protiv, a ne za nekoga. Jedina razlika je što su Tomislav Nikolić i Boris Tadić zamenili pozicije. Godine 2004. Boris Tadić je bio relativno novo lice u političkom životu Srbije, dok je tada Tomislav Nikolić suštinski, mada ne I formalno, bio lider Srpske radikalne stranke. Četiri godine kasnije, situacija je bila slična. Nakon tri godine kohabitacije sa katastrofalnom Vladom Vojislava Koštunice i jednog kratkog izleta u drugoj Koštuničinoj vladi, 2008. godine Tadić nije percipiran kao neko ko je odgovoran za loš standard građana. U takvim okolnostima većina građana je odlučila da glasa za Borisa Tadića.

Šta se promenilo u međuvremenu? Promenilo se to da je Boris Tadić postao Luj XIV. On je bio predsednik Republike, predsednik Demokratske stranke, a bavio se i pitanjima koja nisu bila u njegovoj nadležnosti. Često se ponašao i kao premijer, ministar ekonomije, pravde, spoljnih poslova, socijalne politike, član Vrhovnog saveta sudstva itd. Ono što nije radio, a trebalo je kao predsednik DS-a kad već nije podneo ostavku, je da se bavi borbom protiv nepotizma i korupcije u svojoj partiji. Kao posledica toga, prirodno je bilo da građani prercipiraju Borisa Tadića kao najodgovornijeg za lošu situaciju u Srbiji. Da li je Boris Tadić najgori u DS-u? Nije. Da li je sam kriv što građani njega smatraju najodgovornijim? Jeste. Stao je u zaštitu i primio udarac umesto jedne veoma korumpirane skupine ljudi, koji su se ponašali bahato kao ministri, savetnici ministara, državni sekretari, pokrajinski funkcioneri, gradonačelnici, predsednici opština, članovi upravnih odbora javnih preduzeća itd. Sam je kriv za sve gore navedeno i zato ne čudi da  su građani, vođeni istom logikom pri glasanju kao 2004. i 2008. godine, protiv nekoga, a ne za nekoga ovog puta bili protiv Borisa Tadića i bahatog ponašanja Demokratske stranke.

Categories: Politics