Archive

Archive for the ‘Society’ Category

Mladi i govor mržnje

Mladi i govor mrznje – kratak pregled politika

Dokument “Mladi i govor mržnje” nastao je u okviru programa “Mladići kao saveznici u sprečavanju nasilja i sukoba na zapadnom Balkanu” koji sprovode Centar E8 i CARE NWB, a finansira Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Norveške.

For the English version click below
Policy Brief Youth and hate speech

The document “Youth and hate speech” was written as part of the program “Young Men as Allies in Preventing Conflict and Violence in the Western Balkans”, which is conducted by Center E8 and CARE NWB and funded by the Ministry of Foreign Affairs of the Kingdom of Norway.

Advertisements
Categories: Human Rights, Law, Policy, Society

Žele jednakost ishoda, a ne mogu da obezbede ni jednakost šansi

Zašto bi trebalo poništiti rezultate i ponoviti polaganje male mature?!

Kao i svake godine učenici/e osnovnih škola u Srbiji su polagali/e malu maturu. U ponedeljak je održan test iz maternjeg jezika, a juče iz matematike. Polaganje testova ove godine je bilo veoma zanimljivo iz više razloga. Đaci OŠ Sveti Sava u Pirotu su polagali pogrešan test iz srpskog jezika, polaganje testa iz matematike je odloženo za jedan dan jer su se pojavile kopije testova. Opozicione stranke, stručna udruženja i nevladine organizacije su odmah zatražile ostavku ministra prosvete Žarka Obradovića i drugih odgovornih lica. Sa druge strane, ministar je rekao da nije problem da podnese ostavku, jer ionako zarađuje za život kao profesor na Univerzitetu Megatrend. Pomoćnik ministra Zoran Kostić je gostujući u emisiji Oko na RTS-u izjavio da očekuje ostavku direktora škole u kojoj su radili pogrešan test, jer su se oglušili o naredbu Ministarstva da nabave televizor kako bi mogli da vide koju je kombinaciju ministar izvukao. On je dodao da je izbor štamparije napravio Prosvetni pregled i da su oni izabrali Službeni glasnik, a da je za sadržaj testova zadužen Zavod, tako da i tu treba tražiti odgovorne. Ukratko pomoćnik ministra smatra da svi u lancu treba da snose odgovornost osim ministra. Slažem se da bi svi odgovorni trebalo da snose odgovornost, ali smatram da bi ministar trebalo da podnese ostavku. Ministar bi trebalo da podnese ostavku jer je prema članu 23 Zakona o državnoj upravi odgovoran za rad ministarstva i stanje u svim oblastima iz delokruga ministarstva. Rad je katostrofalan, a stanje u takvim uslovima ne može biti drugačije. Ali da li će smena ministra rešiti probleme u obrazovnom sistemu? (videti tekst kolege Bobana Stojanovića). Naravno da neće. Problem je sistem. U Srbiji je opšte-prihvaćeno da država finansira i pruža usluge obrazovanja. Često se to pravda činjenicom da je obrazovanje javno dobro. Podsetićemo se da obrazovanje ne ispunjava ni jedan od dva kriterujuma javnog dobra – nerivalnost i neisključivost. Zato da ovaj argument pada u ovdu. Ono što bi moglo da se prihvati je da obrazovanje stvara eksterne efekte. Naravno reč je o nekim pozitivnim eksternim efektima. Ukoliko se i prihvati ovo stanovište onda bi država trebalo da subvencioniše obrazovanje, ali samo do nivoa do kog obezbeđuje pozitivne eksternalije. U Srbiji država nije prihvatila da samo subvencioniše obrazovanje, već i da ga proizvodi. I to nema veze sa levičarskim opredeljenjem ministra, već sa levičarskim opredeljenjem države i društva. Besplatno obrazovanje se naravno sviđa i građanima/kama, jer su odraslu u paternalističkoj državi. Naravno, retko ko zaista zna da ,,nema besplatnog ručka”, ali o tome drugi put.

Ono što se može uočiti i što je najveći problem ove situacije je činjenica da postojeći sistem koji teži jednakosti ishoda, a ne može da obezbedi jednakost šansi. Pojavljivanjem testova iz matematike, rešavanjem pogrešnih testova iz srpkog jezika i spekulacijama o tome da je ,,provaljen’’, rezervnim testom iz matematike i različitim testovima iz matematike za pripadnike/ce nacionalnih manjina narušena je jednakost šansi – koja je predosluv demokratskog društva baziranog na poštovanju ljudskih prava i sloboda. Ko može da garantuje da su svi/e učenici/e osnovnih škola u Srbiji imali/e jednake šanse da upišu željenu srednju školu? Nakon ove male mature – niko.

Zbog toga Ministartsvo prosvete mora da poništi testove, da organizuje novo polaganje male mature, da obezbedi mere kontrole prilikom štampanje i distribucije testova postavljanjem kamera i ograničenjem pristupa štampariji, a na kraju krajeva i ministar da podnese ostavku. To je ono što bi trebalo uraditi u ovom trenutku, a već tokom leta krenuti sa ozbiljnim planiranjem reformi sistema obrazovanja, u kojoj će biti uključeni predstavnici/e zakonodavne i izvršne vlasti, škola, fakulteta, udruženja roditelja, civilnog sektor itd. Reforma bi trebalo da ide u pravcu otvaranja sistema, izmenama u načinu finansiranja i pružanja usluga kako u osnovnom, tako i u srednjem i visokom obrazovanju.

Categories: Politics, Society

Priroda i društvo (blog za svakoga i ni za koga)

Autor: Branko Birač

Jednog lepog dana došla škorpija do reke s namerom da pređe na drugu stranu. Zatekla se tu negde i žaba i zamoli je škorpija: “Hej žabo, hajde me, molim te, prebaci preko reke pošto ja ne mogu da plivam”. Na to će žaba: “Radije ne bih, plašim se ubošćeš me svojom žaokom!”. “Žabo ne budi šašava, ako te ubodem oboje ćemo potonuti i udaviti se, nemaš šta da brineš”, uveravala ju je škorpija. Žaba malo razmisli i pristade da je prebaci preko na svojim leđima. Negde na sredini reke odjednom ubode škorpija žabu pravo u leđa! Odmah krenuše da tonu i žaba zajauka “Pa zašto si to uradila?! Sad obe ginemo!”. A škorpija joj odgovori: “To mi je u prirodi”.

Ova kratka basna mi je potpuno sjajna jer ne nudi neko klasično naravoučenije (doduše, iz Ezopove varijacije na ovu temu proistekla je ona izreka “gaji zmiju da te ujede”) – nego pokreće izvesna pitanja. Ono što je očigledno je da se bavi time kako je ponašanje nekih bića/osoba neukrotivo bez obzira na to kako su tretirana i bez obzira na posledice do kojih to ponašanje može dovesti. Najveća snaga ove parabole je upravo u tome što ne postoji potpuno razumno objašnjenje za škorpijin postupak i to nas može podsetiti i na mnoga ljudska nasilna ponašanja. Poslednje škorpijine reči su ovde potpuno ključne i teraju nas da se zapitamo da li je nešto opravdano samo zato što je u nečijoj prirodi ili zato što je “prirodno”, pošto se mnogi hvataju takvih argumenata kad treba da objasne zašto nešto treba a nešto ne treba, zašto je nešto dobro a nešto loše. Ovi argumenti pogotovo gube smisao kad se setimo da je ceo napredak civilizacije, na izvestan način, odaljavanje od prirode. Jeste, nema sumnje da svi mi imamo svoje agresivne tendencije i izvesni nasilni potencijal i mnogo je toga životinjskog i instinktivnog ostalo u nama, ali ipak imamo i taj razvijeni ljudski duh i dovoljno umnog kapaciteta da razlučimo šta je to od prirodnog dobro za nas i za društvo, a šta je loše.

Stvari postaju još komplikovanije ako navedemo da se mnogo toga što je, zapravo, društveno konstruisano (kao na primer krute rodne uloge) vremenom, od silne upotrebe, toliko normalizovalo i postalo toliko uobičajeno da je došlo do toga da se smatra prirodnim. Ono što mnogi ne shvataju je da insistiranjem na “prirodnom”, što u nekim slučajevima vodi i do nasilja, nanose štetu drugima a u isto vreme, posledično, i sebi i društvu – “pucaju sebi u nogu” i onda svi zajedno tonu i dave se kao žaba i škorpija u navedenoj basni.

Ima li bilo koje životinje u lancu ishrane koja je u stanju da kondenzuje toliku količinu konfuzije kao što čovek to radi, a da i dalje funkcioniše? Negde sam čuo kul misao da je ljudski život kakofonična simfonija od 80 instrumenata, sve sa flautama, čeloima, vodećom violinom, oboama, uz povremene solo deonice soprana i uz mnogo, mnogo perkusija. Ne samo da je toliko komplikovana, a mi se valjda trudimo da je nekako izdirigujemo i uspostavimo kakvu-takvu harmoniju, nego i svira stereo. Tako da možemo u isto vreme nešto i da volimo i da mrzimo, da budemo srećni i tužni i slično, a sve oko iste stvari/pojave/osobe (doduše, nekad svira i u 7.1 surround sound-u ali bolje sad ne ulaziti u to). Uglavnom, što se tiče te izuzetno kompleksne simfonije – valja razmisliti kome dopuštati i koliko i da li uopšte, da se postavlja na mesto dirigenta ili kompozitora i da je usmerava i diktira tempo i govori “ovo nije dobro za tebe i društvo”, “uradi to, to i to i zvučaće sjajno”.

U dvorištu, a i u zgradi u kojoj se nalazi kancelarija Centra E8, svakodnevno obitava negde između 10 i 160 mačaka i mačora i mačića. Nekad ih posmatram i razmišljam “blago njima”. Nekad razmišljam da bih voleo da funkcionišem tako, da samo jedem, pijem, piškim, kakim, spavam, blejim i „plodim“ i sve to u 9 života. Nekad mislim da bi mi ipak nedostajali ljudski odnosi, muzika, filmovi, knjige, a sigurno je i humor kod ljudi na nešto višem nivou. Sad me malo grize savest zbog ove pretpostavke, ipak ne razumem mačeći, i izvinio bih im se sad ali ipak ne govorim mačeći. Sve u svemu, da, ljudski duh je ono što bi moglo da mi zafali.

Naravno, istovremeno sa odaljavanjem od prirode u jednom smislu, treba se i vraćati istoj, u drugom smislu – smislu potrebe za ponovnim uspostavljanjem ravnoteže u svetu prirode kome i sami pripadamo. To je ipak pripadnost koju nikad nećemo moći da raskinemo ili zaista izignorišemo, koliko god se trudili. Tako da se može reći da postoje te dve sile koje vuku u suprotnim smerovima, vuku siroto ljudsko biće rasčerečeno između njihovih delovanja, najviše zabrinuto hoće li imati hleba i (c)igara (nije da ga krivim za tu zabrinutost, i ja je osećam). Оčigledno da je nalaženje balansa između tih sila i kakvo-takvo pomirenje tih sila, u najmanju ruku, teško. Ko je, uostalom, rekao da je lako biti pripadnik ili pripadnica ljudske vrste? Naše sposobnosti, sve ono što mi imamo a druga bića nemaju, su nam u isto vreme i “dar” i “kletva”, i privilegija i obaveza, a svaka obaveza je i odgovornost i izvestan teret na nama. Tako da, valja se potruditi i oko širenja ekološke svesti i svesti o potrebi za gorepomenutom ravnotežom, jer ovoj drugoj sili, sili udaljavanja od prirode, pomoć uglavnom nije potrebna.

bonus:

Categories: Society

Može i drugačije

Može i drugačije!

Odrastanje 90-ih i sazrevanje 2000-ih u Srbiji je bilo uznemiravajuće, ali da li to znači da mladi imaju pravo da budu loše osobe i da svoje postupke opravdavaju lošom političkom i ekonomskom situacijom?

Da li to opravdava mržnju prema pripadnicima nesrpskih nacija i nepravoslavnih veroispovesti ili osobama neheteroseksualnog opredeljenja? Odgovor je: NE.

Naime, među građankama i građanima Srbije vlada zabrinjavajući stepen netolerancije. Sve što se ne uklapa u velikosrpski pravoslavni identitet se sa velikim žarom i agresijom odbacuje i karakteriše kao neispravno. Nasuprot veoma malom broju naših sugrađanki i sugrađana koji uspevaju da svoju individualnost izdignu iz kalupa skovanog prema nacionalnom identitetu Srba, nalazi se velika većina koja to ne želi, ne sme ili ne zna da uradi. Zašto?

Često se opravdanje nalazi u lošoj ekonomskoj situaciji, a izvor u političkoj situaciji 1990-ih godina prošlog veka.

Kako ne bih otišao predaleko neću pisati o ideji prirodnog prava koje se nalazi ,,iznad” pozitivnog prava i zakona, a koje su među prvima zastupali sofisti u antičkom svetu. Neću da pišem ni o čuvenim dokumentima kao što su Magna Carta Libertatum iz 1215. ili The Habeas Corpus Act iz 1679. godine, ni o velikim liberalnim misliocima koji su govorili o pravima čoveka, ali ću se vratiti do 1945. godine. Osnivanjem UN-a i usvajanjem Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima 1948. godine, prirodno pravo doživljava renesansu kroz novi termin: ljudska prava! Danas je 2012. godina, a građankama i građanima Srbije pomenuta ljudska prava nisu priznata. To možda i ne bi bio problem kada bi ljudska prava mogao neko poput premijera, predsednika ili gradonačelnika da prizna. Međutim, ljudska prava ne može niko da nam prizna ili pak da odbije da prizna. Ona su nam garantovana samim činom rođena, a prema nekim stanovištima i pre samog rođenja. Implicira da mi zapravo ne moramo da tražimo od države da nam bilo šta prizna ili ne, mi samo tražimo da nam ih ne oduzima, jer zapravo nema pravo to da čini. Problem je što naša država u skladu sa svojom težnjom da bude država blagostanja, naravno siromašna država blagostanja to čini. Međutim, sve to i nije strašno. Strašno je što najvećeg saveznika ima upravo u onima kojima to uskraćuje: građankama i građanima, NAMA. Zapravo, u meni nema, ali ima u velikoj većini mojih sugrađanki i sugrađana. Tu dolazimo do ključnog problema. Netolerancija!  Veći deo stanovništva u Srbiji pripada srpskoj nacionalnosti, Takođe, bar deklarativno, se izjašnjavaju kao pripadnici pravoslavne veroispovesti, a u istoj meri i kao osobe heteroseksualnog opredeljenja. U toj situaciji postaje prihvatljivo nasilje nad pripadnicima nacionalnih manjina, pa kad se uz to doda da su i pripadnici drugih religija, a nekako se ispostavi i da su protiv Srbije vodili ,,agresorski’’ rat, indiferentnost se preliva u osećaj zadovoljstva. Naravno, u toj situaciji nasilje nad pripadnicima romske nacionalnosti ili pripadnicima LGBT zajednice je potpuno normalno. Zašto? Zato što veći deo stanovništva to ne dotiče.

 Image

Zato je u Srbiji mnogo lakše ugledati se na ona tri majmuna koji ne čuju, ne vide i ne govore, nego ustati i reći: ,,Ja ne želim da živim u takvoj zemlji”!

 Međutim, prošle nedelje sam se uverio da postoje mladi koji žele da ustanu protiv stereotipa. Sa neverovatnom dozom zadovoljstva sam odgledao spot na youtube-u koji me je uverio da stvari mogu biti drugačije. Mladići pripadnici srpske i romske nacionalnosti su me, kroz zajednički rad i pre svega druženje, uverili da stvari mogu biti drugačije. Poruka tolerancije, prijateljstva, mira, nenasilja je tako jaka i uverljiva da sam siguran da MI to možemo bolje.

http://www.youtube.com/watch?v=olGSOpnsIMk&feature=player_embedded

Uveren sam da mi možemo da živimo u državi u kojoj javnost neće podržati huligane koji žele po svaku cenu, a imaju dobru cenu, da spreče održavanje Pride-a ili rasističke napade na Rome u selu Jabuka ili na imigrante u Banji Koviljači itd.

Ako je država trula, društvo to ne mora biti! Ako država ne želi da se obračuna sa ultradesničarskim organizacijama i huliganima koji su odgovorni za napade na pripadnice i pripadnike LGBT zajednice, na novinarke i novinare poput Brankice Stanković, Teofila Pančića ili Dejana Anastasijevića, javnost Srbije to mora da uradi i da nedvosmisleno pošalje poruku ,,političkoj eliti’’ da moraju da stanu u zaštitu ljudskih prava. 

Leonardo da Vinči je u Atlantskom kodeksu, jednom od njegovih rukopisa, napisao da je sticanje svakog saznanja kakvo god ono bilo uvek korisno umu, jer mu omogućava da se oslobodi nekorisnog i sačuva dobro i da mi ne možemo  ništa da volimo ili mrzimo, dok to ne spoznamo.

Samo sa mladima koji su oslobođeni stega nacionalizma, možemo izgraditi drugačije društvo od ovog našeg. Ne društvo mržnje, nego društvo pluralizma, ljubavi i tolerancije.

Categories: Society