Archive

Archive for the ‘Politics’ Category

Žele jednakost ishoda, a ne mogu da obezbede ni jednakost šansi

Zašto bi trebalo poništiti rezultate i ponoviti polaganje male mature?!

Kao i svake godine učenici/e osnovnih škola u Srbiji su polagali/e malu maturu. U ponedeljak je održan test iz maternjeg jezika, a juče iz matematike. Polaganje testova ove godine je bilo veoma zanimljivo iz više razloga. Đaci OŠ Sveti Sava u Pirotu su polagali pogrešan test iz srpskog jezika, polaganje testa iz matematike je odloženo za jedan dan jer su se pojavile kopije testova. Opozicione stranke, stručna udruženja i nevladine organizacije su odmah zatražile ostavku ministra prosvete Žarka Obradovića i drugih odgovornih lica. Sa druge strane, ministar je rekao da nije problem da podnese ostavku, jer ionako zarađuje za život kao profesor na Univerzitetu Megatrend. Pomoćnik ministra Zoran Kostić je gostujući u emisiji Oko na RTS-u izjavio da očekuje ostavku direktora škole u kojoj su radili pogrešan test, jer su se oglušili o naredbu Ministarstva da nabave televizor kako bi mogli da vide koju je kombinaciju ministar izvukao. On je dodao da je izbor štamparije napravio Prosvetni pregled i da su oni izabrali Službeni glasnik, a da je za sadržaj testova zadužen Zavod, tako da i tu treba tražiti odgovorne. Ukratko pomoćnik ministra smatra da svi u lancu treba da snose odgovornost osim ministra. Slažem se da bi svi odgovorni trebalo da snose odgovornost, ali smatram da bi ministar trebalo da podnese ostavku. Ministar bi trebalo da podnese ostavku jer je prema članu 23 Zakona o državnoj upravi odgovoran za rad ministarstva i stanje u svim oblastima iz delokruga ministarstva. Rad je katostrofalan, a stanje u takvim uslovima ne može biti drugačije. Ali da li će smena ministra rešiti probleme u obrazovnom sistemu? (videti tekst kolege Bobana Stojanovića). Naravno da neće. Problem je sistem. U Srbiji je opšte-prihvaćeno da država finansira i pruža usluge obrazovanja. Često se to pravda činjenicom da je obrazovanje javno dobro. Podsetićemo se da obrazovanje ne ispunjava ni jedan od dva kriterujuma javnog dobra – nerivalnost i neisključivost. Zato da ovaj argument pada u ovdu. Ono što bi moglo da se prihvati je da obrazovanje stvara eksterne efekte. Naravno reč je o nekim pozitivnim eksternim efektima. Ukoliko se i prihvati ovo stanovište onda bi država trebalo da subvencioniše obrazovanje, ali samo do nivoa do kog obezbeđuje pozitivne eksternalije. U Srbiji država nije prihvatila da samo subvencioniše obrazovanje, već i da ga proizvodi. I to nema veze sa levičarskim opredeljenjem ministra, već sa levičarskim opredeljenjem države i društva. Besplatno obrazovanje se naravno sviđa i građanima/kama, jer su odraslu u paternalističkoj državi. Naravno, retko ko zaista zna da ,,nema besplatnog ručka”, ali o tome drugi put.

Ono što se može uočiti i što je najveći problem ove situacije je činjenica da postojeći sistem koji teži jednakosti ishoda, a ne može da obezbedi jednakost šansi. Pojavljivanjem testova iz matematike, rešavanjem pogrešnih testova iz srpkog jezika i spekulacijama o tome da je ,,provaljen’’, rezervnim testom iz matematike i različitim testovima iz matematike za pripadnike/ce nacionalnih manjina narušena je jednakost šansi – koja je predosluv demokratskog društva baziranog na poštovanju ljudskih prava i sloboda. Ko može da garantuje da su svi/e učenici/e osnovnih škola u Srbiji imali/e jednake šanse da upišu željenu srednju školu? Nakon ove male mature – niko.

Zbog toga Ministartsvo prosvete mora da poništi testove, da organizuje novo polaganje male mature, da obezbedi mere kontrole prilikom štampanje i distribucije testova postavljanjem kamera i ograničenjem pristupa štampariji, a na kraju krajeva i ministar da podnese ostavku. To je ono što bi trebalo uraditi u ovom trenutku, a već tokom leta krenuti sa ozbiljnim planiranjem reformi sistema obrazovanja, u kojoj će biti uključeni predstavnici/e zakonodavne i izvršne vlasti, škola, fakulteta, udruženja roditelja, civilnog sektor itd. Reforma bi trebalo da ide u pravcu otvaranja sistema, izmenama u načinu finansiranja i pružanja usluga kako u osnovnom, tako i u srednjem i visokom obrazovanju.

Advertisements
Categories: Politics, Society

Eh, taj Đinđić

I ove godine, deset godina nakon ubistva, mart mesec prolazi u znaku Zorana Đinđića. Ovaj tekst pišem namerno danas, iako će većina prokomentarisati što samo o Đinđiću pričate, pišete i šetate 12-og marta. Odgovor je zato što je to normalno. Zato što više nije živ, ubijen je pre 10 godina i zato što imamo novog premijera i novog predsednika DS-a koji nas svakodnevno izluđuju.

djindjic3

Lično ja mnogo češće mislim o Đinđiću, često se zapitam šta bi bilo da je danas živ, razmišljam o onome šta je radio,o načinu na koji je to radio, o čemu je promišljao i šta je pisao. Nažalost, većina građanki i građana ne razmišlja o tome, ali to je i normalno. Ljudi razmišljaju o poslu, plati, visini potrošače korpe, ceni benzina, gde će na letovanje ili zimovanje, kako da polože sve ispite u roku, kada će država da prestane da podiže poreze i akcize, da li će poskupeti gas i struja itd.
Šetnja za Zorana tj. šetnje, jer DS, LDP i druge ,,zainteresovane’’ strane nikako ne mogu da se dogovore oko zajedničke organizacije, postale su tradicija. Takođe, akademska zajednica se uključuje u obeležavanje godišnjice organizujući naučnu konferenciju – Teorijsko i političko nasleđe Zorana Đinđića na Fakultetu političkih nauka. Na istom fakultetu će biti prikazan i dokumentarni film ,,Jedna životna priča’’ u organizaciji Debatnog kluba. Dnevni list Politika uz novine poklanja knjigu prof. Latinke Perović ,,Zoran Đinđić i srpsko društvo”. Verovatno ne postoji televizija koja neće bar jednu emisiju posvetiti Đinđiću, a pored projekcije filma na FPN-u održaće se još nekoliko projekcija filmova širom Beograda i Srbije, kao i pozorišna predstava ,,Ubiti Zorana Đinđića”, a izabraće se najbolji besednik, a možda i besednica u Zoranovu čast itd.
Za razliku od nekih koji imaju problem sa, kako oni to kažu, zloupotrebom i svojatanjem lika i dela Zorana Đinđića meni to ne smeta. Naprotiv, neopisivo mi je drago što su skoro svi, osim desničarskih organizacija i nekih ektremnih političkih partija, shvatili njegovu veličinu kao političara, državnika i filozofa i što će se bar tog dana ceo svet setiti Zorana Đinđića. Osećam skoro isti nivo zadovoljstva kada gledam Utisak nedelje i slušam kako prof. Vujačić objašnjava Đinđićevu političku filozofiju i kada gledam snimak sa izložbe fotografija u Nišu i nastup aktivistkinje DS-a.
Naravno, kako to obično biva Đinđićevu viziju danas razumeju oni koji je tada nisu razumeli. Pre svega mislim na građanstvo u celini, jer je on 12-og marta 2003. godine imao minimum duplo veću podršku i razumevanje građana/ki nego dan ranije. Razlika je što dan kasnije nije bio živ. Naravno, mislim i na sadašnje lidere, uglavnom one na vlasti, jer su ovi iz opozicije bili uz njega. Naravno, nisam potpuno siguran da li su bili uz njega zato što su verovali u budućnost u kojoj je Đinđić planirao da se ,,sretnemo” ili iz nekih drugih razloga. Ali sve to nije bitno. Važno je da se trude da liče na njega i da veličaju njegov lik i delo, pa čak i ako to rade zbog političkih poena.
U ovom tekstu se neću direktno baviti analizom rada Đinđićeve vlade, a čak ni indirektno atentatom i političkom pozadinom ubistva, to ostavljam drugima. Takođe, neću citirati njegove čuvene metafore, jer ih svi već veoma dobro znamo i svakodnevno koristimo. Ono što želim je da pokušam da prikažem razliku između Đinđića i današnjih lidera, čak i u situaciji kada oni preuzimaju i zagovaraju njegove ideje i rešenja za probleme sa kojima se Srbija suočava.
Čitajući Hejvudovu ,,Politiku”, knjigu koju s pravom mogu okarakterisati kao enciklopediju političkih nauka, naišao sam na deo u kom autor obrađuje pojam i stilove vođstva. Ovo pominjem jer mislim da u samo 13 redova, u kojima autor objašnjava dobre i loše strane vođstva, možemo videti distinkciju između Đinđića sa jedne strane i Dačića, Dinkića, Đilasa, Jovanovića, Koštunice, Nikolića, Tadića i Vučića (navedeno prema abecednom redu, jer većih razlika nema bar u ovom kontekstu) sa druge strane. Hejvud među dobre strane vođstva navodi sledeće: ,,mobiliše i inspiriše ljude koji bi u suprotnom bili inertni i bez cilja; doprinosi jedinstvu i podstiče pripadnike grupe da idu u istom smeru; jača organizacije, jer uspostavlja hijerarhiju odgovornosti i podelu uloga”. Sa druge strane, autor pominje opasnosti koje vođstvo nosi sa sobom: ,,koncentriše moć, te može da dovede do korupcije i tiranije..; podstiče poslušnost i poštovanje, jer odvraća ljude od prihvatanja odgovornosti za sopstvene živote; sužava raspravu, jer podržava ideje koje dolaze sa vrha, a ne odozdo.” U skladu sa pristupom da čitajući stučnu literaturu razmišljam o primerima iz prakse, dobre strane vođstva koje navodi Hejvud me vode do Đinđića, a opasnosti do drugih pomenutih lidera. Ukoliko analiziramo svaku stavku i pokušamo da je primenimo u ovom kontekstu videćemo da je Đinđić zaista bio harizmatičan vođa koji je mobilisao i inspirisao svoje saradnike i saradnice, da je doprineo jedinstvu u najvećoj mogućoj meri (koaliciju DOS je činilo 18 partija i jedan pokret) i da se u njegovoj vladi tačno znala podela uloga i odgovornosti (praksa smene ministara i državnih funkcionera). Sa druge strane, možemo upotrebiti bilo koje ime od pomenutih lidera i videćemo da ih karakteriše koncentracija moći i naginjanje tiraniji, bezpogovorna poslušnost saradnika i nametanje svog mišljenja bez mogućnosti rasprave o tome. Mislim da je upravo ovo najveća vrednost koju je Zoran Đinđić imao. Inspirisao je druge da delaju, da se aktiviraju u rešavanje problema u društvu.
Ono što sam želeo da pokažem ovim tekstom je da nije bitno samo to šta je Đinđić mislio o EU, Kosovu, ekonomiji ili korupciji i da li je sada Dačić preuzeo njegovu ideju za rešavanje problema Kosova ili je Vučić taj koji deli njegov stav prema EU, već je važno ono šta je Zoran Đinđić predstavljao. Zbog toga sam ja srećan kada se ljudi bar tog jednog meseca u godini prisete šta je on značio Srbiji, iako je bio premijer nešto više od 2 godine.

Categories: Politics

Ima li prostora za novu liberalnu partiju u Srbiji?

February 26, 2013 1 comment

Esej Ima li prostora za novu liberalnu partiju u Srbiji? je prvobitno napisan za potrebe kursa Institucionalizam i neoinstitucionalizam u okviru master akademskih studija politikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Ima li prostora za novu liberalnu partiju u Srbiji

Categories: Political Theory, Politics

Država i sloboda medija

December 10, 2012 1 comment

Nakon prethodnog teksta koji sam pretenciozno nazvao predavanjem o slobodi govora, gde sam sebi dao za pravo da držim predavanja drugima, ovde ću nabrojati 8 konkretnih stvari koje država mora da uradi kako bi zaštitila slobodu govora.
Prethodni tekst sam završio rečima: ,, …početni korak svake demokratske vlasti donošenje pravnih regulativa koji će regulisati ovu oblast, ali i nakon toga implementirati zakonske odredbe tj. sprovoditi nepristrasne i na pritiske otporne sudske procese.’’.
Da bi sloboda izražavanja i sloboda medija suštinski postojala, a ne samo normativno, Vlada Republike Srbije mora da načini nekoliko konkretnih koraka:

Prvo, država bi trebalo da slobodu govora i slobode medija izdvoji kao jedan od prioriteta kojim će se baviti;
Drugo, medijima se mora i u praksi obezbediti apsolutna sloboda koja je garantovana Ustavom;
Treće, neophodno je izmeniti čl. 15. Zakona o ministarstvima koji reguliše rad Ministarstva kulture i informisanja i taksativno navodi koje poslove državne uprave koje obavlja ovo ministarstvo, a u kome se ne pominje sloboda govora, štampe ili izražavanja;
Četrvto, neophodno je da se inicira donošenje izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju. Izmene i dopune moraju biti napravljene u koordinaciji sa udruženjima novinara, ekspertima i organizacijama civilnog društva;
Peto, nakon izmene Zakona i donošenjem drugih pravnih akata, država bi trebalo da obezbedi uslove za uspešnu implementaciju propisa. U tu svrhu se mora omogućiti profesionalan, nezavisan i depolitizovan rad policije, tužilaštava i pravosudnih organa;
Šesto, svi predstavnici vlasti, počevši od predsednika Republike i premijera moraju svojim ličnim primerima da pokažu da je država odlučna da zaštiti nezavisnost medija i da podstaknu na otkrivanje političke pozadine ubistava, napada i pretnjama novinara o kojima sam pisao u prethodnom tekstu;
Sedmo, bez odlaganja se moraju procesuirati pojedinci koji su odgovorni za ubistva, napade i pretnje novinarima;
Osmo, poslednje, ali nikako najmanje važno, sve medije je potrebno privatizovati, kako bi se eliminisao uticaj politike i omogućilo nezavisno i stručno novinarstvo. Ukoliko Vlada smatra da je postojanje državne televizije, radija i štampanih medija od ključnog interesa za državu, preporučuje se da na upravljačkim pozicijama u tim ustanovama postavlja pojedince rukovodeći se nepristrasnošću. Glavni kriterijumi bi trebalo biti stručnost i sposobnost, a ne politička pripadnost, kao što je to do sada bio slučaj.

Sa druge strane, UNS i NUNS kao najuticajnija udruženja novinarki i novinara, akademska zajednica pre svega FPN, ali i privatni fakulteti koji školuju novinarke i novinare kao i sva druga poslovna udruženja, nezavisne asocijacije i nevladine organizacije moraju da pokrenu proces reformi, da iniciraju formiranje radnih grupa, da pokrenu inicijative za izmene i dopune zakona, da pokrenu javne rasprave, okrugle stolove i da aktivno rade na kreiranju praktičnih politika kako ovaj važan proces ne bi u potpunosti prepustili neodgovornoj političkoj ,,eliti’’.
Tek kada se ispune svi pomenuti uslovi možemo očekivati da će u Srbiji postojati slobodno novinarstvo, koje je jedan od preduslova za konsolidaciju demokratije.

FOTP 2012 MAP

Categories: Human Rights, Politics

Haški tribunal: Međunarodni krivični sud za Srbiju, Hrvatsku ili Bosnu i Hercegovinu?

Haški tribunal: Međunarodni krivični sud za Srbiju, Hrvatsku ili Bosnu i Hercegovinu?

Autorski tekst objavljen u novembru 2011. godine u okviru projekta ,,Zločini i kazna u svesti građana – značaj nasleđa Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju na regionalnom nivou” koji sprovodi Beogradski centar za ljudska prava.

Categories: Law, Politics

Bahatost obezbedila kartu u jednom smeru sa Andrićevog venca

Bivši predsednik Republike Srbije i Demokratske stranke, a neretko i Vlade je pre mesec i po dana odlučio da ,,skrati mandat”. Nisam siguran šta znači kada predsednik Republike ,,skrati mandat”, ali znam da to nije isto što i podneti ostavku. Naime, predsednik Republike ima pravo da podnese ostavku na svoju funkciju. Takođe, ima pravo i da se ponovo kandiduje za istu funkciju. Da li je to logično? Po mom mišljenju nije. Da li je u skladu za Ustavom? Jeste. Međutim, to sada nije važno, logika i politikanstvo ne moraju nužno da idu ruku pod ruku, naprotiv. Sledeće pitanje je da li je Boris Tadić imao pravo da se treći put kandiduje za pomenutu funkciju? Ustav je jasan. Član 116. Stav 3. Ustava Republike Srbije je nedvosmislen: ,,Niko ne može više od dva puta da bude biran za predsednika Republike.”. Tumačenje prava je često komplikovano, posebno kada se lukavo koriste pravne praznine. Međutim, ovde ne postoji nikakva pravna praznina. Kandidatura Borisa Tadića na ovogodišnjim predsedničkim izborima je simbol nadmoćnosti politike nad pravom. Zašto je to tako i zašto niko od političkih konkurenata nije osporio pravo bivšeg predsednika da uđe još jednom u trku za fotelju na Andrićevom vencu? Odgovor je jasan i nalazi se u preambuli Ustava iz 2006. godne. Dogovor između DS-a, DSS-a i SRS-a, je ispoštovan i ovim prilikom. ,,Dopustili” su Borisu Tadiću da pokuša da bude još jednom predsednik, pošto je obećao da će mu ovo biti poslednji put. S obzirom da je uspostavljen konsenzus među političkom ,,elitom” da predsednik može ući u trku za treći mandat, on donosi tu famoznu odluku da ,,skrati mandat”. Zašto? Naime, tada su već bili raspisani parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori. O pogubnom uticaju objedinjenih izbora na nekonsolidovanu demokratiju u Srbiji više reči drugom prilikom. Savetnici, tada još uvek predsednika Srbije su došli do saznanja, koja su im servirali ,,stručnjaci” za politikološka istraživanja i politički marketing, da bi se njegova kandidatura i vođenje predsedničke kampanje pozitivno odrazila na uspeh Demokratske stranke na izborima na svim nivoima. U tom trenutku je to u javnosti Srbije prihvaćeno kao notorna činjenica. Gotovo da se nije moglo čuti suprotno mišljenje. Koliko se sećam jedino je prof. Dušan Pavlović u javnosti izrazio sumnju u takav ishod.  Međutim, mesec i po dana kasnije svi smo svedoci da se ,,popularnost’’ Borisa Tadića nije prelila na Demokratsku stranku, već naprotiv. Nepopularnost DS se prelila na Borisa Tadića.

Zašto je to tako? Najčešće se ističe da je građanima bilo dosta da glasaju protiv nekoga (Tomislava Nikolića). Po mom mišljenju, ova konstatacija ne stoji. Naprotiv. Građani su glasali isto kao u drugom krugu predsedničkih izbora 2004. i 2008. godine. Protiv, a ne za nekoga. Jedina razlika je što su Tomislav Nikolić i Boris Tadić zamenili pozicije. Godine 2004. Boris Tadić je bio relativno novo lice u političkom životu Srbije, dok je tada Tomislav Nikolić suštinski, mada ne I formalno, bio lider Srpske radikalne stranke. Četiri godine kasnije, situacija je bila slična. Nakon tri godine kohabitacije sa katastrofalnom Vladom Vojislava Koštunice i jednog kratkog izleta u drugoj Koštuničinoj vladi, 2008. godine Tadić nije percipiran kao neko ko je odgovoran za loš standard građana. U takvim okolnostima većina građana je odlučila da glasa za Borisa Tadića.

Šta se promenilo u međuvremenu? Promenilo se to da je Boris Tadić postao Luj XIV. On je bio predsednik Republike, predsednik Demokratske stranke, a bavio se i pitanjima koja nisu bila u njegovoj nadležnosti. Često se ponašao i kao premijer, ministar ekonomije, pravde, spoljnih poslova, socijalne politike, član Vrhovnog saveta sudstva itd. Ono što nije radio, a trebalo je kao predsednik DS-a kad već nije podneo ostavku, je da se bavi borbom protiv nepotizma i korupcije u svojoj partiji. Kao posledica toga, prirodno je bilo da građani prercipiraju Borisa Tadića kao najodgovornijeg za lošu situaciju u Srbiji. Da li je Boris Tadić najgori u DS-u? Nije. Da li je sam kriv što građani njega smatraju najodgovornijim? Jeste. Stao je u zaštitu i primio udarac umesto jedne veoma korumpirane skupine ljudi, koji su se ponašali bahato kao ministri, savetnici ministara, državni sekretari, pokrajinski funkcioneri, gradonačelnici, predsednici opština, članovi upravnih odbora javnih preduzeća itd. Sam je kriv za sve gore navedeno i zato ne čudi da  su građani, vođeni istom logikom pri glasanju kao 2004. i 2008. godine, protiv nekoga, a ne za nekoga ovog puta bili protiv Borisa Tadića i bahatog ponašanja Demokratske stranke.

Categories: Politics