Archive

Archive for the ‘Human Rights’ Category

Mladi i govor mržnje

Mladi i govor mrznje – kratak pregled politika

Dokument “Mladi i govor mržnje” nastao je u okviru programa “Mladići kao saveznici u sprečavanju nasilja i sukoba na zapadnom Balkanu” koji sprovode Centar E8 i CARE NWB, a finansira Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Norveške.

For the English version click below
Policy Brief Youth and hate speech

The document “Youth and hate speech” was written as part of the program “Young Men as Allies in Preventing Conflict and Violence in the Western Balkans”, which is conducted by Center E8 and CARE NWB and funded by the Ministry of Foreign Affairs of the Kingdom of Norway.

Advertisements
Categories: Human Rights, Law, Policy, Society

Država i sloboda medija

December 10, 2012 1 comment

Nakon prethodnog teksta koji sam pretenciozno nazvao predavanjem o slobodi govora, gde sam sebi dao za pravo da držim predavanja drugima, ovde ću nabrojati 8 konkretnih stvari koje država mora da uradi kako bi zaštitila slobodu govora.
Prethodni tekst sam završio rečima: ,, …početni korak svake demokratske vlasti donošenje pravnih regulativa koji će regulisati ovu oblast, ali i nakon toga implementirati zakonske odredbe tj. sprovoditi nepristrasne i na pritiske otporne sudske procese.’’.
Da bi sloboda izražavanja i sloboda medija suštinski postojala, a ne samo normativno, Vlada Republike Srbije mora da načini nekoliko konkretnih koraka:

Prvo, država bi trebalo da slobodu govora i slobode medija izdvoji kao jedan od prioriteta kojim će se baviti;
Drugo, medijima se mora i u praksi obezbediti apsolutna sloboda koja je garantovana Ustavom;
Treće, neophodno je izmeniti čl. 15. Zakona o ministarstvima koji reguliše rad Ministarstva kulture i informisanja i taksativno navodi koje poslove državne uprave koje obavlja ovo ministarstvo, a u kome se ne pominje sloboda govora, štampe ili izražavanja;
Četrvto, neophodno je da se inicira donošenje izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju. Izmene i dopune moraju biti napravljene u koordinaciji sa udruženjima novinara, ekspertima i organizacijama civilnog društva;
Peto, nakon izmene Zakona i donošenjem drugih pravnih akata, država bi trebalo da obezbedi uslove za uspešnu implementaciju propisa. U tu svrhu se mora omogućiti profesionalan, nezavisan i depolitizovan rad policije, tužilaštava i pravosudnih organa;
Šesto, svi predstavnici vlasti, počevši od predsednika Republike i premijera moraju svojim ličnim primerima da pokažu da je država odlučna da zaštiti nezavisnost medija i da podstaknu na otkrivanje političke pozadine ubistava, napada i pretnjama novinara o kojima sam pisao u prethodnom tekstu;
Sedmo, bez odlaganja se moraju procesuirati pojedinci koji su odgovorni za ubistva, napade i pretnje novinarima;
Osmo, poslednje, ali nikako najmanje važno, sve medije je potrebno privatizovati, kako bi se eliminisao uticaj politike i omogućilo nezavisno i stručno novinarstvo. Ukoliko Vlada smatra da je postojanje državne televizije, radija i štampanih medija od ključnog interesa za državu, preporučuje se da na upravljačkim pozicijama u tim ustanovama postavlja pojedince rukovodeći se nepristrasnošću. Glavni kriterijumi bi trebalo biti stručnost i sposobnost, a ne politička pripadnost, kao što je to do sada bio slučaj.

Sa druge strane, UNS i NUNS kao najuticajnija udruženja novinarki i novinara, akademska zajednica pre svega FPN, ali i privatni fakulteti koji školuju novinarke i novinare kao i sva druga poslovna udruženja, nezavisne asocijacije i nevladine organizacije moraju da pokrenu proces reformi, da iniciraju formiranje radnih grupa, da pokrenu inicijative za izmene i dopune zakona, da pokrenu javne rasprave, okrugle stolove i da aktivno rade na kreiranju praktičnih politika kako ovaj važan proces ne bi u potpunosti prepustili neodgovornoj političkoj ,,eliti’’.
Tek kada se ispune svi pomenuti uslovi možemo očekivati da će u Srbiji postojati slobodno novinarstvo, koje je jedan od preduslova za konsolidaciju demokratije.

FOTP 2012 MAP

Categories: Human Rights, Politics

Uvodno predavanje o slobodi govora

Ljudska prava se smatraju univerzalnim jer se odnose na sve ljude, a ne samo građanke i građane jedne države ili pripadnike/ce neke grupe i pripadaju ljudima samim činom rođenja. Sloboda izražavanja i sloboda štampe spadaju u prava prve generacije, tzv. ,,negativna’’ ljudska prava, koja imaju odbrambeni karakter i usmerena su na zaštitu čovekove slobode od državnog uplitanja. Istorijski posmatrano, prava prve generacije su dominirala u XVIII i XIX veku. To pokazuje uvid u Deklaraciju o pravima države Virdžinije iz 1776. godine. Takođe, prvi amandman na Ustav SAD garantuje slobodu veroispovesti i govora, slobodu štampe i pravo ljudi na okupljanje u miru. Slično, pomenutim dokumentima i Francuska Deklaracija o pravima čoveka i građanina. U Srbiji se ljudska prava i sloboda izražavanja garantuju Ustavom.

Sloboda izražavanja temeljna je pretpostavka lične slobode i demokratskog sistema. U literaturi se navodi dvostruka dimenzija slobode izražavanja. Sa jedne strane se ističe njena lična dimenzija koja se odnosi na saopštavanje stavova pisanjem, govorom, slikanjem… Sa druge strane se nalazi društveno- politička dimenzija. Društvena vrednost koju ima sloboda izražavanja se manifestuje u činjenici da bez ovog vida slobode život u zajednici ne bi bio ostvariv, jer ne bi bilo komunikacije između članova zajednice. Tako se može izvesti zaključak da je sloboda izražavanja preduslov napretka društva u celini i svakog pojedinca. Na taj način ona dobija i političku dimenziju koja svoj oblik dobija u slobodi štampe. Implicira da je sloboda izražavanja složeno ljudsko pravo koje se sastoji od velikog broja pojedinačnih prava. To su: sloboda mišljenja, primanje i iznošenje informacija i ideja, sloboda štampe, sloboda osnivanja novina itd. Sloboda govora i sloboda štampe su zagarantovane sa jedne strane domaćim pravnim aktima, sa druge međunarodnim dokumentima. Pravo na slobodu govora i slobodu štampe garantuje Ustav RS kao najviši pravni akt države, Zakon o javnom informisanju, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o informisanju, Zakon o radiodifuziji itd. Takođe, zagarantovano je Međunarodnim paktom o političkim i građanskim pravima (PGP), koji je usvojen 1966. godine i kroz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (EKPS), donete 1950. godine. Sloboda izražavanja ne može se štititi ako vodi ograničenju ili uništenju ostalih ljudskih prava i sloboda. Jedino ograničenje u sadržaju informacije odnosi se na govor mržnje, odnosno širenje ideja koje promovišu rasizam i diskriminaciju. Kako bi se utvrdio stepen zaštite slobode izražavanja pravi se razlika između vrste izražavanja (političko, komercijalno, umetničko), načina izražavanja (usmeno, pismeno, mediji) i publike kojoj je poruka upućena (deci, odraslima, posebna grupa, celokupna populacija). Evropska konvencija o ljudskim pravima poznaje tri mogućnosti ograničavanja slobode izražavanja. To su razlozi zaštite opšteg interesa: nacionalna sigurnost, sprečavanje nereda, javno zdravlje; razlozi zaštite nekog drugog prava: zaštita ugleda i privatnosti ili prava drugih; takođe, razlog može biti zaštita autoriteta i nepristranosti suda. Svako ograničenje prava i sloboda mora biti zakonito i mora biti nužno u demokratskom društvu, odnosno mora biti srazmerno usko definisanom cilju koji se želi postići. Od svih međunarodnih instrumenata, jedino Američka konvencija o ljudskim pravima izričito zabranjuje posredno ograničavanje slobode izražavanja. Slobodu medija PGP i Evropska konvencija podrazumevaju, ali ne navode izričito. Danas u različitim pravnim sistemima egzistiraju razne kazne za izraženo mišljenje, kao što su krivična kazna, naknada štete, zabrana publikacije, konfiskacija publikacije, odbijanje davanja frekvencije, naredba da se otkrije izvor informacije i drugo. Najopasnija mera za ometanje slobode izražavanja je prethodna ili preventivna cenzura, koja predviđa da se ništa ne može objaviti bez prethodnog odobrenja. Ustav Republike Srbije u članu 46 garantuje slobodu mišljenja i izražavanja, ali se pominju i ograničenja u skladu sa PGP i EKPS. U kontekstu slobode štampe član 50. Ustava RS naslovljen Sloboda medija reguliše rad medija. Zakon koji je dalje razradio i definisao slobodu izražavanja je Zakon o javnom informisanju i kasnije usvojeni Zakon o izmenama i dopunama Zakona o informisanju. Zakon o javnom informisanju je donet 2003, a 2009. godine je usvojen Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Usvajanje Zakona je proizvelo niz burnih reakcija u javnosti. Pomenutim izmenama i dopunama u Zakon su uvrštene različite odredbe koje nisu potpuno komplementarne sa Ustavom i međunarodnim standardima u ovoj oblasti. Zaštitnik građana Saša Janković je podneo inicijativu za ocenu ustavnosti ovog zakona. Ustavni sud je nakon razmatranja zaključio da veći deo osporenih odredbi nije u skladu sa Ustavom. Uprkos ustavnim odredbama i zakonskim regulativama neretko se dešavaju pritisci na medije. Pritisci mogu biti sistemski, od strane države, ali i od fizičkih i pravnih lica. Prema izveštaju američke organizacije Fridom haus (Freedom House) za 2011 godinu, Srbija se nalazi na 72. mestu od 196 države koje su obuhvaćene izveštajem. EU i OEBS oštro osuđuju ugrožavanja slobode medija i smatraju da ubijanje, zastrašivanje i hapšenje novinara predstavljaju teško kršenje medijske slobode. Novinari u Srbiji su poslednjih godina bili izoženi pretnjama, a drastični primeri su napad na novinara Dejana Anastasijevića, pretnje novinarki Brankici Stanković i fizički napad na novinara Teofila Pančića. Postavlja se pitanje: Kako je u Srbiji u 21. veku dozvoljeno nekoga pretući zbog drugačijeg mišljenja, a za načinjen prekršaj ne biti kažnjen u skladu sa standardima?

Ugrožavanje slobode izražavanja i slobode štampe spada među suštinske probleme nekonsolidovanih država. Pritisci na medije i novinare predstavljaju neželjenu pojavu koja se manifestuje u državama koje se nalaze u periodu konsolidacije, tako da Srbija nije izuzetak među tranzicionim državama. Sloboda izražavanja temeljna je pretpostavka lične slobode i demokratskog sistema. Mediji imaju veoma važnu ulogu u demokratskom društvu, jer svaki čovek ima pravo na istinitu, blagovremenu i potpunu informaciju. To je ono što slobodu štampe pozicionira veoma visoko na lestvici ljudskih prava. EKPS i PGP kao i domaći pravni akti eksplicitno navode da su sloboda izražavanja i sloboda govora zagarantovana ljudska prava, koja doprinose razvoju demokratkog društva koje je imperativ razvijenih država. Ugrožavanje slobode govora i slobode štampe predstavlja društveno zlo koje podriva zajednicu, deluje suprotno na pravne i moralne norme i ozbiljno dovodi u pitanje egzistenciju građanki i građana. Može se zaključiti da je početni korak svake demokratske vlasti donošenje pravnih regulativa koji će regulisati ovu oblast, ali i nakon toga implementirati zakonske odredbe tj. sprovoditi nepristrasne i na pritiske otporne sudske procese. Međutim, ipak bi bilo bolje da pre toga političari/ke shvate suštinu Volterove misli.

Categories: Human Rights