Eh, taj Đinđić

I ove godine, deset godina nakon ubistva, mart mesec prolazi u znaku Zorana Đinđića. Ovaj tekst pišem namerno danas, iako će većina prokomentarisati što samo o Đinđiću pričate, pišete i šetate 12-og marta. Odgovor je zato što je to normalno. Zato što više nije živ, ubijen je pre 10 godina i zato što imamo novog premijera i novog predsednika DS-a koji nas svakodnevno izluđuju.

Lično ja mnogo češće mislim o Đinđiću, često se zapitam šta bi bilo da je danas živ, razmišljam o onome šta je radio,o načinu na koji je to radio, o čemu je promišljao i šta je pisao. Nažalost, većina građanki i građana ne razmišlja o tome, ali to je i normalno. Ljudi razmišljaju o poslu, plati, visini potrošače korpe, ceni benzina, gde će na letovanje ili zimovanje, kako da polože sve ispite u roku, kada će država da prestane da podiže poreze i akcize, da li će poskupeti gas i struja itd.
Šetnja za Zorana tj. šetnje, jer DS, LDP i druge ,,zainteresovane’’ strane nikako ne mogu da se dogovore oko zajedničke organizacije, postale su tradicija. Takođe, akademska zajednica se uključuje u obeležavanje godišnjice organizujući naučnu konferenciju – Teorijsko i političko nasleđe Zorana Đinđića na Fakultetu političkih nauka. Na istom fakultetu će biti prikazan i dokumentarni film ,,Jedna životna priča’’ u organizaciji Debatnog kluba. Dnevni list Politika uz novine poklanja knjigu prof. Latinke Perović ,,Zoran Đinđić i srpsko društvo”. Verovatno ne postoji televizija koja neće bar jednu emisiju posvetiti Đinđiću, a pored projekcije filma na FPN-u održaće se još nekoliko projekcija filmova širom Beograda i Srbije, kao i pozorišna predstava ,,Ubiti Zorana Đinđića”, a izabraće se najbolji besednik, a možda i besednica u Zoranovu čast itd.
Za razliku od nekih koji imaju problem sa, kako oni to kažu, zloupotrebom i svojatanjem lika i dela Zorana Đinđića meni to ne smeta. Naprotiv, neopisivo mi je drago što su skoro svi, osim desničarskih organizacija i nekih ektremnih političkih partija, shvatili njegovu veličinu kao političara, državnika i filozofa i što će se bar tog dana ceo svet setiti Zorana Đinđića. Osećam skoro isti nivo zadovoljstva kada gledam Utisak nedelje i slušam kako prof. Vujačić objašnjava Đinđićevu političku filozofiju i kada gledam snimak sa izložbe fotografija u Nišu i nastup aktivistkinje DS-a.
Naravno, kako to obično biva Đinđićevu viziju danas razumeju oni koji je tada nisu razumeli. Pre svega mislim na građanstvo u celini, jer je on 12-og marta 2003. godine imao minimum duplo veću podršku i razumevanje građana/ki nego dan ranije. Razlika je što dan kasnije nije bio živ. Naravno, mislim i na sadašnje lidere, uglavnom one na vlasti, jer su ovi iz opozicije bili uz njega. Naravno, nisam potpuno siguran da li su bili uz njega zato što su verovali u budućnost u kojoj je Đinđić planirao da se ,,sretnemo” ili iz nekih drugih razloga. Ali sve to nije bitno. Važno je da se trude da liče na njega i da veličaju njegov lik i delo, pa čak i ako to rade zbog političkih poena.
U ovom tekstu se neću direktno baviti analizom rada Đinđićeve vlade, a čak ni indirektno atentatom i političkom pozadinom ubistva, to ostavljam drugima. Takođe, neću citirati njegove čuvene metafore, jer ih svi već veoma dobro znamo i svakodnevno koristimo. Ono što želim je da pokušam da prikažem razliku između Đinđića i današnjih lidera, čak i u situaciji kada oni preuzimaju i zagovaraju njegove ideje i rešenja za probleme sa kojima se Srbija suočava.
Čitajući Hejvudovu ,,Politiku”, knjigu koju s pravom mogu okarakterisati kao enciklopediju političkih nauka, naišao sam na deo u kom autor obrađuje pojam i stilove vođstva. Ovo pominjem jer mislim da u samo 13 redova, u kojima autor objašnjava dobre i loše strane vođstva, možemo videti distinkciju između Đinđića sa jedne strane i Dačića, Dinkića, Đilasa, Jovanovića, Koštunice, Nikolića, Tadića i Vučića (navedeno prema abecednom redu, jer većih razlika nema bar u ovom kontekstu) sa druge strane. Hejvud među dobre strane vođstva navodi sledeće: ,,mobiliše i inspiriše ljude koji bi u suprotnom bili inertni i bez cilja; doprinosi jedinstvu i podstiče pripadnike grupe da idu u istom smeru; jača organizacije, jer uspostavlja hijerarhiju odgovornosti i podelu uloga”. Sa druge strane, autor pominje opasnosti koje vođstvo nosi sa sobom: ,,koncentriše moć, te može da dovede do korupcije i tiranije..; podstiče poslušnost i poštovanje, jer odvraća ljude od prihvatanja odgovornosti za sopstvene živote; sužava raspravu, jer podržava ideje koje dolaze sa vrha, a ne odozdo.” U skladu sa pristupom da čitajući stučnu literaturu razmišljam o primerima iz prakse, dobre strane vođstva koje navodi Hejvud me vode do Đinđića, a opasnosti do drugih pomenutih lidera. Ukoliko analiziramo svaku stavku i pokušamo da je primenimo u ovom kontekstu videćemo da je Đinđić zaista bio harizmatičan vođa koji je mobilisao i inspirisao svoje saradnike i saradnice, da je doprineo jedinstvu u najvećoj mogućoj meri (koaliciju DOS je činilo 18 partija i jedan pokret) i da se u njegovoj vladi tačno znala podela uloga i odgovornosti (praksa smene ministara i državnih funkcionera). Sa druge strane, možemo upotrebiti bilo koje ime od pomenutih lidera i videćemo da ih karakteriše koncentracija moći i naginjanje tiraniji, bezpogovorna poslušnost saradnika i nametanje svog mišljenja bez mogućnosti rasprave o tome. Mislim da je upravo ovo najveća vrednost koju je Zoran Đinđić imao. Inspirisao je druge da delaju, da se aktiviraju u rešavanje problema u društvu.
Ono što sam želeo da pokažem ovim tekstom je da nije bitno samo to šta je Đinđić mislio o EU, Kosovu, ekonomiji ili korupciji i da li je sada Dačić preuzeo njegovu ideju za rešavanje problema Kosova ili je Vučić taj koji deli njegov stav prema EU, već je važno ono šta je Zoran Đinđić predstavljao. Zbog toga sam ja srećan kada se ljudi bar tog jednog meseca u godini prisete šta je on značio Srbiji, iako je bio premijer nešto više od 2 godine.