Home > Human Rights > Uvodno predavanje o slobodi govora

Uvodno predavanje o slobodi govora

Ljudska prava se smatraju univerzalnim jer se odnose na sve ljude, a ne samo građanke i građane jedne države ili pripadnike/ce neke grupe i pripadaju ljudima samim činom rođenja. Sloboda izražavanja i sloboda štampe spadaju u prava prve generacije, tzv. ,,negativna’’ ljudska prava, koja imaju odbrambeni karakter i usmerena su na zaštitu čovekove slobode od državnog uplitanja. Istorijski posmatrano, prava prve generacije su dominirala u XVIII i XIX veku. To pokazuje uvid u Deklaraciju o pravima države Virdžinije iz 1776. godine. Takođe, prvi amandman na Ustav SAD garantuje slobodu veroispovesti i govora, slobodu štampe i pravo ljudi na okupljanje u miru. Slično, pomenutim dokumentima i Francuska Deklaracija o pravima čoveka i građanina. U Srbiji se ljudska prava i sloboda izražavanja garantuju Ustavom.

Sloboda izražavanja temeljna je pretpostavka lične slobode i demokratskog sistema. U literaturi se navodi dvostruka dimenzija slobode izražavanja. Sa jedne strane se ističe njena lična dimenzija koja se odnosi na saopštavanje stavova pisanjem, govorom, slikanjem… Sa druge strane se nalazi društveno- politička dimenzija. Društvena vrednost koju ima sloboda izražavanja se manifestuje u činjenici da bez ovog vida slobode život u zajednici ne bi bio ostvariv, jer ne bi bilo komunikacije između članova zajednice. Tako se može izvesti zaključak da je sloboda izražavanja preduslov napretka društva u celini i svakog pojedinca. Na taj način ona dobija i političku dimenziju koja svoj oblik dobija u slobodi štampe. Implicira da je sloboda izražavanja složeno ljudsko pravo koje se sastoji od velikog broja pojedinačnih prava. To su: sloboda mišljenja, primanje i iznošenje informacija i ideja, sloboda štampe, sloboda osnivanja novina itd. Sloboda govora i sloboda štampe su zagarantovane sa jedne strane domaćim pravnim aktima, sa druge međunarodnim dokumentima. Pravo na slobodu govora i slobodu štampe garantuje Ustav RS kao najviši pravni akt države, Zakon o javnom informisanju, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o informisanju, Zakon o radiodifuziji itd. Takođe, zagarantovano je Međunarodnim paktom o političkim i građanskim pravima (PGP), koji je usvojen 1966. godine i kroz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (EKPS), donete 1950. godine. Sloboda izražavanja ne može se štititi ako vodi ograničenju ili uništenju ostalih ljudskih prava i sloboda. Jedino ograničenje u sadržaju informacije odnosi se na govor mržnje, odnosno širenje ideja koje promovišu rasizam i diskriminaciju. Kako bi se utvrdio stepen zaštite slobode izražavanja pravi se razlika između vrste izražavanja (političko, komercijalno, umetničko), načina izražavanja (usmeno, pismeno, mediji) i publike kojoj je poruka upućena (deci, odraslima, posebna grupa, celokupna populacija). Evropska konvencija o ljudskim pravima poznaje tri mogućnosti ograničavanja slobode izražavanja. To su razlozi zaštite opšteg interesa: nacionalna sigurnost, sprečavanje nereda, javno zdravlje; razlozi zaštite nekog drugog prava: zaštita ugleda i privatnosti ili prava drugih; takođe, razlog može biti zaštita autoriteta i nepristranosti suda. Svako ograničenje prava i sloboda mora biti zakonito i mora biti nužno u demokratskom društvu, odnosno mora biti srazmerno usko definisanom cilju koji se želi postići. Od svih međunarodnih instrumenata, jedino Američka konvencija o ljudskim pravima izričito zabranjuje posredno ograničavanje slobode izražavanja. Slobodu medija PGP i Evropska konvencija podrazumevaju, ali ne navode izričito. Danas u različitim pravnim sistemima egzistiraju razne kazne za izraženo mišljenje, kao što su krivična kazna, naknada štete, zabrana publikacije, konfiskacija publikacije, odbijanje davanja frekvencije, naredba da se otkrije izvor informacije i drugo. Najopasnija mera za ometanje slobode izražavanja je prethodna ili preventivna cenzura, koja predviđa da se ništa ne može objaviti bez prethodnog odobrenja. Ustav Republike Srbije u članu 46 garantuje slobodu mišljenja i izražavanja, ali se pominju i ograničenja u skladu sa PGP i EKPS. U kontekstu slobode štampe član 50. Ustava RS naslovljen Sloboda medija reguliše rad medija. Zakon koji je dalje razradio i definisao slobodu izražavanja je Zakon o javnom informisanju i kasnije usvojeni Zakon o izmenama i dopunama Zakona o informisanju. Zakon o javnom informisanju je donet 2003, a 2009. godine je usvojen Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Usvajanje Zakona je proizvelo niz burnih reakcija u javnosti. Pomenutim izmenama i dopunama u Zakon su uvrštene različite odredbe koje nisu potpuno komplementarne sa Ustavom i međunarodnim standardima u ovoj oblasti. Zaštitnik građana Saša Janković je podneo inicijativu za ocenu ustavnosti ovog zakona. Ustavni sud je nakon razmatranja zaključio da veći deo osporenih odredbi nije u skladu sa Ustavom. Uprkos ustavnim odredbama i zakonskim regulativama neretko se dešavaju pritisci na medije. Pritisci mogu biti sistemski, od strane države, ali i od fizičkih i pravnih lica. Prema izveštaju američke organizacije Fridom haus (Freedom House) za 2011 godinu, Srbija se nalazi na 72. mestu od 196 države koje su obuhvaćene izveštajem. EU i OEBS oštro osuđuju ugrožavanja slobode medija i smatraju da ubijanje, zastrašivanje i hapšenje novinara predstavljaju teško kršenje medijske slobode. Novinari u Srbiji su poslednjih godina bili izoženi pretnjama, a drastični primeri su napad na novinara Dejana Anastasijevića, pretnje novinarki Brankici Stanković i fizički napad na novinara Teofila Pančića. Postavlja se pitanje: Kako je u Srbiji u 21. veku dozvoljeno nekoga pretući zbog drugačijeg mišljenja, a za načinjen prekršaj ne biti kažnjen u skladu sa standardima?

Ugrožavanje slobode izražavanja i slobode štampe spada među suštinske probleme nekonsolidovanih država. Pritisci na medije i novinare predstavljaju neželjenu pojavu koja se manifestuje u državama koje se nalaze u periodu konsolidacije, tako da Srbija nije izuzetak među tranzicionim državama. Sloboda izražavanja temeljna je pretpostavka lične slobode i demokratskog sistema. Mediji imaju veoma važnu ulogu u demokratskom društvu, jer svaki čovek ima pravo na istinitu, blagovremenu i potpunu informaciju. To je ono što slobodu štampe pozicionira veoma visoko na lestvici ljudskih prava. EKPS i PGP kao i domaći pravni akti eksplicitno navode da su sloboda izražavanja i sloboda govora zagarantovana ljudska prava, koja doprinose razvoju demokratkog društva koje je imperativ razvijenih država. Ugrožavanje slobode govora i slobode štampe predstavlja društveno zlo koje podriva zajednicu, deluje suprotno na pravne i moralne norme i ozbiljno dovodi u pitanje egzistenciju građanki i građana. Može se zaključiti da je početni korak svake demokratske vlasti donošenje pravnih regulativa koji će regulisati ovu oblast, ali i nakon toga implementirati zakonske odredbe tj. sprovoditi nepristrasne i na pritiske otporne sudske procese. Međutim, ipak bi bilo bolje da pre toga političari/ke shvate suštinu Volterove misli.

Advertisements
Categories: Human Rights
  1. No comments yet.
  1. No trackbacks yet.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: