Archive

Archive for October, 2012

Priroda i društvo (blog za svakoga i ni za koga)

Autor: Branko Birač

Jednog lepog dana došla škorpija do reke s namerom da pređe na drugu stranu. Zatekla se tu negde i žaba i zamoli je škorpija: “Hej žabo, hajde me, molim te, prebaci preko reke pošto ja ne mogu da plivam”. Na to će žaba: “Radije ne bih, plašim se ubošćeš me svojom žaokom!”. “Žabo ne budi šašava, ako te ubodem oboje ćemo potonuti i udaviti se, nemaš šta da brineš”, uveravala ju je škorpija. Žaba malo razmisli i pristade da je prebaci preko na svojim leđima. Negde na sredini reke odjednom ubode škorpija žabu pravo u leđa! Odmah krenuše da tonu i žaba zajauka “Pa zašto si to uradila?! Sad obe ginemo!”. A škorpija joj odgovori: “To mi je u prirodi”.

Ova kratka basna mi je potpuno sjajna jer ne nudi neko klasično naravoučenije (doduše, iz Ezopove varijacije na ovu temu proistekla je ona izreka “gaji zmiju da te ujede”) – nego pokreće izvesna pitanja. Ono što je očigledno je da se bavi time kako je ponašanje nekih bića/osoba neukrotivo bez obzira na to kako su tretirana i bez obzira na posledice do kojih to ponašanje može dovesti. Najveća snaga ove parabole je upravo u tome što ne postoji potpuno razumno objašnjenje za škorpijin postupak i to nas može podsetiti i na mnoga ljudska nasilna ponašanja. Poslednje škorpijine reči su ovde potpuno ključne i teraju nas da se zapitamo da li je nešto opravdano samo zato što je u nečijoj prirodi ili zato što je “prirodno”, pošto se mnogi hvataju takvih argumenata kad treba da objasne zašto nešto treba a nešto ne treba, zašto je nešto dobro a nešto loše. Ovi argumenti pogotovo gube smisao kad se setimo da je ceo napredak civilizacije, na izvestan način, odaljavanje od prirode. Jeste, nema sumnje da svi mi imamo svoje agresivne tendencije i izvesni nasilni potencijal i mnogo je toga životinjskog i instinktivnog ostalo u nama, ali ipak imamo i taj razvijeni ljudski duh i dovoljno umnog kapaciteta da razlučimo šta je to od prirodnog dobro za nas i za društvo, a šta je loše.

Stvari postaju još komplikovanije ako navedemo da se mnogo toga što je, zapravo, društveno konstruisano (kao na primer krute rodne uloge) vremenom, od silne upotrebe, toliko normalizovalo i postalo toliko uobičajeno da je došlo do toga da se smatra prirodnim. Ono što mnogi ne shvataju je da insistiranjem na “prirodnom”, što u nekim slučajevima vodi i do nasilja, nanose štetu drugima a u isto vreme, posledično, i sebi i društvu – “pucaju sebi u nogu” i onda svi zajedno tonu i dave se kao žaba i škorpija u navedenoj basni.

Ima li bilo koje životinje u lancu ishrane koja je u stanju da kondenzuje toliku količinu konfuzije kao što čovek to radi, a da i dalje funkcioniše? Negde sam čuo kul misao da je ljudski život kakofonična simfonija od 80 instrumenata, sve sa flautama, čeloima, vodećom violinom, oboama, uz povremene solo deonice soprana i uz mnogo, mnogo perkusija. Ne samo da je toliko komplikovana, a mi se valjda trudimo da je nekako izdirigujemo i uspostavimo kakvu-takvu harmoniju, nego i svira stereo. Tako da možemo u isto vreme nešto i da volimo i da mrzimo, da budemo srećni i tužni i slično, a sve oko iste stvari/pojave/osobe (doduše, nekad svira i u 7.1 surround sound-u ali bolje sad ne ulaziti u to). Uglavnom, što se tiče te izuzetno kompleksne simfonije – valja razmisliti kome dopuštati i koliko i da li uopšte, da se postavlja na mesto dirigenta ili kompozitora i da je usmerava i diktira tempo i govori “ovo nije dobro za tebe i društvo”, “uradi to, to i to i zvučaće sjajno”.

U dvorištu, a i u zgradi u kojoj se nalazi kancelarija Centra E8, svakodnevno obitava negde između 10 i 160 mačaka i mačora i mačića. Nekad ih posmatram i razmišljam “blago njima”. Nekad razmišljam da bih voleo da funkcionišem tako, da samo jedem, pijem, piškim, kakim, spavam, blejim i „plodim“ i sve to u 9 života. Nekad mislim da bi mi ipak nedostajali ljudski odnosi, muzika, filmovi, knjige, a sigurno je i humor kod ljudi na nešto višem nivou. Sad me malo grize savest zbog ove pretpostavke, ipak ne razumem mačeći, i izvinio bih im se sad ali ipak ne govorim mačeći. Sve u svemu, da, ljudski duh je ono što bi moglo da mi zafali.

Naravno, istovremeno sa odaljavanjem od prirode u jednom smislu, treba se i vraćati istoj, u drugom smislu – smislu potrebe za ponovnim uspostavljanjem ravnoteže u svetu prirode kome i sami pripadamo. To je ipak pripadnost koju nikad nećemo moći da raskinemo ili zaista izignorišemo, koliko god se trudili. Tako da se može reći da postoje te dve sile koje vuku u suprotnim smerovima, vuku siroto ljudsko biće rasčerečeno između njihovih delovanja, najviše zabrinuto hoće li imati hleba i (c)igara (nije da ga krivim za tu zabrinutost, i ja je osećam). Оčigledno da je nalaženje balansa između tih sila i kakvo-takvo pomirenje tih sila, u najmanju ruku, teško. Ko je, uostalom, rekao da je lako biti pripadnik ili pripadnica ljudske vrste? Naše sposobnosti, sve ono što mi imamo a druga bića nemaju, su nam u isto vreme i “dar” i “kletva”, i privilegija i obaveza, a svaka obaveza je i odgovornost i izvestan teret na nama. Tako da, valja se potruditi i oko širenja ekološke svesti i svesti o potrebi za gorepomenutom ravnotežom, jer ovoj drugoj sili, sili udaljavanja od prirode, pomoć uglavnom nije potrebna.

bonus:

Advertisements
Categories: Society