Home > Society > Može i drugačije

Može i drugačije

Može i drugačije!

Odrastanje 90-ih i sazrevanje 2000-ih u Srbiji je bilo uznemiravajuće, ali da li to znači da mladi imaju pravo da budu loše osobe i da svoje postupke opravdavaju lošom političkom i ekonomskom situacijom?

Da li to opravdava mržnju prema pripadnicima nesrpskih nacija i nepravoslavnih veroispovesti ili osobama neheteroseksualnog opredeljenja? Odgovor je: NE.

Naime, među građankama i građanima Srbije vlada zabrinjavajući stepen netolerancije. Sve što se ne uklapa u velikosrpski pravoslavni identitet se sa velikim žarom i agresijom odbacuje i karakteriše kao neispravno. Nasuprot veoma malom broju naših sugrađanki i sugrađana koji uspevaju da svoju individualnost izdignu iz kalupa skovanog prema nacionalnom identitetu Srba, nalazi se velika većina koja to ne želi, ne sme ili ne zna da uradi. Zašto?

Često se opravdanje nalazi u lošoj ekonomskoj situaciji, a izvor u političkoj situaciji 1990-ih godina prošlog veka.

Kako ne bih otišao predaleko neću pisati o ideji prirodnog prava koje se nalazi ,,iznad” pozitivnog prava i zakona, a koje su među prvima zastupali sofisti u antičkom svetu. Neću da pišem ni o čuvenim dokumentima kao što su Magna Carta Libertatum iz 1215. ili The Habeas Corpus Act iz 1679. godine, ni o velikim liberalnim misliocima koji su govorili o pravima čoveka, ali ću se vratiti do 1945. godine. Osnivanjem UN-a i usvajanjem Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima 1948. godine, prirodno pravo doživljava renesansu kroz novi termin: ljudska prava! Danas je 2012. godina, a građankama i građanima Srbije pomenuta ljudska prava nisu priznata. To možda i ne bi bio problem kada bi ljudska prava mogao neko poput premijera, predsednika ili gradonačelnika da prizna. Međutim, ljudska prava ne može niko da nam prizna ili pak da odbije da prizna. Ona su nam garantovana samim činom rođena, a prema nekim stanovištima i pre samog rođenja. Implicira da mi zapravo ne moramo da tražimo od države da nam bilo šta prizna ili ne, mi samo tražimo da nam ih ne oduzima, jer zapravo nema pravo to da čini. Problem je što naša država u skladu sa svojom težnjom da bude država blagostanja, naravno siromašna država blagostanja to čini. Međutim, sve to i nije strašno. Strašno je što najvećeg saveznika ima upravo u onima kojima to uskraćuje: građankama i građanima, NAMA. Zapravo, u meni nema, ali ima u velikoj većini mojih sugrađanki i sugrađana. Tu dolazimo do ključnog problema. Netolerancija!  Veći deo stanovništva u Srbiji pripada srpskoj nacionalnosti, Takođe, bar deklarativno, se izjašnjavaju kao pripadnici pravoslavne veroispovesti, a u istoj meri i kao osobe heteroseksualnog opredeljenja. U toj situaciji postaje prihvatljivo nasilje nad pripadnicima nacionalnih manjina, pa kad se uz to doda da su i pripadnici drugih religija, a nekako se ispostavi i da su protiv Srbije vodili ,,agresorski’’ rat, indiferentnost se preliva u osećaj zadovoljstva. Naravno, u toj situaciji nasilje nad pripadnicima romske nacionalnosti ili pripadnicima LGBT zajednice je potpuno normalno. Zašto? Zato što veći deo stanovništva to ne dotiče.

 Image

Zato je u Srbiji mnogo lakše ugledati se na ona tri majmuna koji ne čuju, ne vide i ne govore, nego ustati i reći: ,,Ja ne želim da živim u takvoj zemlji”!

 Međutim, prošle nedelje sam se uverio da postoje mladi koji žele da ustanu protiv stereotipa. Sa neverovatnom dozom zadovoljstva sam odgledao spot na youtube-u koji me je uverio da stvari mogu biti drugačije. Mladići pripadnici srpske i romske nacionalnosti su me, kroz zajednički rad i pre svega druženje, uverili da stvari mogu biti drugačije. Poruka tolerancije, prijateljstva, mira, nenasilja je tako jaka i uverljiva da sam siguran da MI to možemo bolje.

http://www.youtube.com/watch?v=olGSOpnsIMk&feature=player_embedded

Uveren sam da mi možemo da živimo u državi u kojoj javnost neće podržati huligane koji žele po svaku cenu, a imaju dobru cenu, da spreče održavanje Pride-a ili rasističke napade na Rome u selu Jabuka ili na imigrante u Banji Koviljači itd.

Ako je država trula, društvo to ne mora biti! Ako država ne želi da se obračuna sa ultradesničarskim organizacijama i huliganima koji su odgovorni za napade na pripadnice i pripadnike LGBT zajednice, na novinarke i novinare poput Brankice Stanković, Teofila Pančića ili Dejana Anastasijevića, javnost Srbije to mora da uradi i da nedvosmisleno pošalje poruku ,,političkoj eliti’’ da moraju da stanu u zaštitu ljudskih prava. 

Leonardo da Vinči je u Atlantskom kodeksu, jednom od njegovih rukopisa, napisao da je sticanje svakog saznanja kakvo god ono bilo uvek korisno umu, jer mu omogućava da se oslobodi nekorisnog i sačuva dobro i da mi ne možemo  ništa da volimo ili mrzimo, dok to ne spoznamo.

Samo sa mladima koji su oslobođeni stega nacionalizma, možemo izgraditi drugačije društvo od ovog našeg. Ne društvo mržnje, nego društvo pluralizma, ljubavi i tolerancije.

Advertisements
Categories: Society
  1. No comments yet.
  1. No trackbacks yet.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: