Home > Politics > Bahatost obezbedila kartu u jednom smeru sa Andrićevog venca

Bahatost obezbedila kartu u jednom smeru sa Andrićevog venca

Bivši predsednik Republike Srbije i Demokratske stranke, a neretko i Vlade je pre mesec i po dana odlučio da ,,skrati mandat”. Nisam siguran šta znači kada predsednik Republike ,,skrati mandat”, ali znam da to nije isto što i podneti ostavku. Naime, predsednik Republike ima pravo da podnese ostavku na svoju funkciju. Takođe, ima pravo i da se ponovo kandiduje za istu funkciju. Da li je to logično? Po mom mišljenju nije. Da li je u skladu za Ustavom? Jeste. Međutim, to sada nije važno, logika i politikanstvo ne moraju nužno da idu ruku pod ruku, naprotiv. Sledeće pitanje je da li je Boris Tadić imao pravo da se treći put kandiduje za pomenutu funkciju? Ustav je jasan. Član 116. Stav 3. Ustava Republike Srbije je nedvosmislen: ,,Niko ne može više od dva puta da bude biran za predsednika Republike.”. Tumačenje prava je često komplikovano, posebno kada se lukavo koriste pravne praznine. Međutim, ovde ne postoji nikakva pravna praznina. Kandidatura Borisa Tadića na ovogodišnjim predsedničkim izborima je simbol nadmoćnosti politike nad pravom. Zašto je to tako i zašto niko od političkih konkurenata nije osporio pravo bivšeg predsednika da uđe još jednom u trku za fotelju na Andrićevom vencu? Odgovor je jasan i nalazi se u preambuli Ustava iz 2006. godne. Dogovor između DS-a, DSS-a i SRS-a, je ispoštovan i ovim prilikom. ,,Dopustili” su Borisu Tadiću da pokuša da bude još jednom predsednik, pošto je obećao da će mu ovo biti poslednji put. S obzirom da je uspostavljen konsenzus među političkom ,,elitom” da predsednik može ući u trku za treći mandat, on donosi tu famoznu odluku da ,,skrati mandat”. Zašto? Naime, tada su već bili raspisani parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori. O pogubnom uticaju objedinjenih izbora na nekonsolidovanu demokratiju u Srbiji više reči drugom prilikom. Savetnici, tada još uvek predsednika Srbije su došli do saznanja, koja su im servirali ,,stručnjaci” za politikološka istraživanja i politički marketing, da bi se njegova kandidatura i vođenje predsedničke kampanje pozitivno odrazila na uspeh Demokratske stranke na izborima na svim nivoima. U tom trenutku je to u javnosti Srbije prihvaćeno kao notorna činjenica. Gotovo da se nije moglo čuti suprotno mišljenje. Koliko se sećam jedino je prof. Dušan Pavlović u javnosti izrazio sumnju u takav ishod.  Međutim, mesec i po dana kasnije svi smo svedoci da se ,,popularnost’’ Borisa Tadića nije prelila na Demokratsku stranku, već naprotiv. Nepopularnost DS se prelila na Borisa Tadića.

Zašto je to tako? Najčešće se ističe da je građanima bilo dosta da glasaju protiv nekoga (Tomislava Nikolića). Po mom mišljenju, ova konstatacija ne stoji. Naprotiv. Građani su glasali isto kao u drugom krugu predsedničkih izbora 2004. i 2008. godine. Protiv, a ne za nekoga. Jedina razlika je što su Tomislav Nikolić i Boris Tadić zamenili pozicije. Godine 2004. Boris Tadić je bio relativno novo lice u političkom životu Srbije, dok je tada Tomislav Nikolić suštinski, mada ne I formalno, bio lider Srpske radikalne stranke. Četiri godine kasnije, situacija je bila slična. Nakon tri godine kohabitacije sa katastrofalnom Vladom Vojislava Koštunice i jednog kratkog izleta u drugoj Koštuničinoj vladi, 2008. godine Tadić nije percipiran kao neko ko je odgovoran za loš standard građana. U takvim okolnostima većina građana je odlučila da glasa za Borisa Tadića.

Šta se promenilo u međuvremenu? Promenilo se to da je Boris Tadić postao Luj XIV. On je bio predsednik Republike, predsednik Demokratske stranke, a bavio se i pitanjima koja nisu bila u njegovoj nadležnosti. Često se ponašao i kao premijer, ministar ekonomije, pravde, spoljnih poslova, socijalne politike, član Vrhovnog saveta sudstva itd. Ono što nije radio, a trebalo je kao predsednik DS-a kad već nije podneo ostavku, je da se bavi borbom protiv nepotizma i korupcije u svojoj partiji. Kao posledica toga, prirodno je bilo da građani prercipiraju Borisa Tadića kao najodgovornijeg za lošu situaciju u Srbiji. Da li je Boris Tadić najgori u DS-u? Nije. Da li je sam kriv što građani njega smatraju najodgovornijim? Jeste. Stao je u zaštitu i primio udarac umesto jedne veoma korumpirane skupine ljudi, koji su se ponašali bahato kao ministri, savetnici ministara, državni sekretari, pokrajinski funkcioneri, gradonačelnici, predsednici opština, članovi upravnih odbora javnih preduzeća itd. Sam je kriv za sve gore navedeno i zato ne čudi da  su građani, vođeni istom logikom pri glasanju kao 2004. i 2008. godine, protiv nekoga, a ne za nekoga ovog puta bili protiv Borisa Tadića i bahatog ponašanja Demokratske stranke.

Advertisements
Categories: Politics
  1. June 26, 2012 at 9:04 am

    Veoma mi je zanimljivo ovo da su ljudi ponovo glasali protiv. Ne deluje nemoguće. Svakako dobar početak, čitaćemo i dalje.

  1. No trackbacks yet.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: