Mladi i govor mržnje

Mladi i govor mrznje – kratak pregled politika

Dokument “Mladi i govor mržnje” nastao je u okviru programa “Mladići kao saveznici u sprečavanju nasilja i sukoba na zapadnom Balkanu” koji sprovode Centar E8 i CARE NWB, a finansira Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Norveške.

For the English version click below
Policy Brief Youth and hate speech

The document “Youth and hate speech” was written as part of the program “Young Men as Allies in Preventing Conflict and Violence in the Western Balkans”, which is conducted by Center E8 and CARE NWB and funded by the Ministry of Foreign Affairs of the Kingdom of Norway.

Categories: Human Rights, Law, Policy, Society

Žele jednakost ishoda, a ne mogu da obezbede ni jednakost šansi

Zašto bi trebalo poništiti rezultate i ponoviti polaganje male mature?!

Kao i svake godine učenici/e osnovnih škola u Srbiji su polagali/e malu maturu. U ponedeljak je održan test iz maternjeg jezika, a juče iz matematike. Polaganje testova ove godine je bilo veoma zanimljivo iz više razloga. Đaci OŠ Sveti Sava u Pirotu su polagali pogrešan test iz srpskog jezika, polaganje testa iz matematike je odloženo za jedan dan jer su se pojavile kopije testova. Opozicione stranke, stručna udruženja i nevladine organizacije su odmah zatražile ostavku ministra prosvete Žarka Obradovića i drugih odgovornih lica. Sa druge strane, ministar je rekao da nije problem da podnese ostavku, jer ionako zarađuje za život kao profesor na Univerzitetu Megatrend. Pomoćnik ministra Zoran Kostić je gostujući u emisiji Oko na RTS-u izjavio da očekuje ostavku direktora škole u kojoj su radili pogrešan test, jer su se oglušili o naredbu Ministarstva da nabave televizor kako bi mogli da vide koju je kombinaciju ministar izvukao. On je dodao da je izbor štamparije napravio Prosvetni pregled i da su oni izabrali Službeni glasnik, a da je za sadržaj testova zadužen Zavod, tako da i tu treba tražiti odgovorne. Ukratko pomoćnik ministra smatra da svi u lancu treba da snose odgovornost osim ministra. Slažem se da bi svi odgovorni trebalo da snose odgovornost, ali smatram da bi ministar trebalo da podnese ostavku. Ministar bi trebalo da podnese ostavku jer je prema članu 23 Zakona o državnoj upravi odgovoran za rad ministarstva i stanje u svim oblastima iz delokruga ministarstva. Rad je katostrofalan, a stanje u takvim uslovima ne može biti drugačije. Ali da li će smena ministra rešiti probleme u obrazovnom sistemu? (videti tekst kolege Bobana Stojanovića). Naravno da neće. Problem je sistem. U Srbiji je opšte-prihvaćeno da država finansira i pruža usluge obrazovanja. Često se to pravda činjenicom da je obrazovanje javno dobro. Podsetićemo se da obrazovanje ne ispunjava ni jedan od dva kriterujuma javnog dobra – nerivalnost i neisključivost. Zato da ovaj argument pada u ovdu. Ono što bi moglo da se prihvati je da obrazovanje stvara eksterne efekte. Naravno reč je o nekim pozitivnim eksternim efektima. Ukoliko se i prihvati ovo stanovište onda bi država trebalo da subvencioniše obrazovanje, ali samo do nivoa do kog obezbeđuje pozitivne eksternalije. U Srbiji država nije prihvatila da samo subvencioniše obrazovanje, već i da ga proizvodi. I to nema veze sa levičarskim opredeljenjem ministra, već sa levičarskim opredeljenjem države i društva. Besplatno obrazovanje se naravno sviđa i građanima/kama, jer su odraslu u paternalističkoj državi. Naravno, retko ko zaista zna da ,,nema besplatnog ručka”, ali o tome drugi put.

Ono što se može uočiti i što je najveći problem ove situacije je činjenica da postojeći sistem koji teži jednakosti ishoda, a ne može da obezbedi jednakost šansi. Pojavljivanjem testova iz matematike, rešavanjem pogrešnih testova iz srpkog jezika i spekulacijama o tome da je ,,provaljen’’, rezervnim testom iz matematike i različitim testovima iz matematike za pripadnike/ce nacionalnih manjina narušena je jednakost šansi – koja je predosluv demokratskog društva baziranog na poštovanju ljudskih prava i sloboda. Ko može da garantuje da su svi/e učenici/e osnovnih škola u Srbiji imali/e jednake šanse da upišu željenu srednju školu? Nakon ove male mature – niko.

Zbog toga Ministartsvo prosvete mora da poništi testove, da organizuje novo polaganje male mature, da obezbedi mere kontrole prilikom štampanje i distribucije testova postavljanjem kamera i ograničenjem pristupa štampariji, a na kraju krajeva i ministar da podnese ostavku. To je ono što bi trebalo uraditi u ovom trenutku, a već tokom leta krenuti sa ozbiljnim planiranjem reformi sistema obrazovanja, u kojoj će biti uključeni predstavnici/e zakonodavne i izvršne vlasti, škola, fakulteta, udruženja roditelja, civilnog sektor itd. Reforma bi trebalo da ide u pravcu otvaranja sistema, izmenama u načinu finansiranja i pružanja usluga kako u osnovnom, tako i u srednjem i visokom obrazovanju.

Categories: Politics, Society

Eh, taj Đinđić

I ove godine, deset godina nakon ubistva, mart mesec prolazi u znaku Zorana Đinđića. Ovaj tekst pišem namerno danas, iako će većina prokomentarisati što samo o Đinđiću pričate, pišete i šetate 12-og marta. Odgovor je zato što je to normalno. Zato što više nije živ, ubijen je pre 10 godina i zato što imamo novog premijera i novog predsednika DS-a koji nas svakodnevno izluđuju.

djindjic3

Lično ja mnogo češće mislim o Đinđiću, često se zapitam šta bi bilo da je danas živ, razmišljam o onome šta je radio,o načinu na koji je to radio, o čemu je promišljao i šta je pisao. Nažalost, većina građanki i građana ne razmišlja o tome, ali to je i normalno. Ljudi razmišljaju o poslu, plati, visini potrošače korpe, ceni benzina, gde će na letovanje ili zimovanje, kako da polože sve ispite u roku, kada će država da prestane da podiže poreze i akcize, da li će poskupeti gas i struja itd.
Šetnja za Zorana tj. šetnje, jer DS, LDP i druge ,,zainteresovane’’ strane nikako ne mogu da se dogovore oko zajedničke organizacije, postale su tradicija. Takođe, akademska zajednica se uključuje u obeležavanje godišnjice organizujući naučnu konferenciju – Teorijsko i političko nasleđe Zorana Đinđića na Fakultetu političkih nauka. Na istom fakultetu će biti prikazan i dokumentarni film ,,Jedna životna priča’’ u organizaciji Debatnog kluba. Dnevni list Politika uz novine poklanja knjigu prof. Latinke Perović ,,Zoran Đinđić i srpsko društvo”. Verovatno ne postoji televizija koja neće bar jednu emisiju posvetiti Đinđiću, a pored projekcije filma na FPN-u održaće se još nekoliko projekcija filmova širom Beograda i Srbije, kao i pozorišna predstava ,,Ubiti Zorana Đinđića”, a izabraće se najbolji besednik, a možda i besednica u Zoranovu čast itd.
Za razliku od nekih koji imaju problem sa, kako oni to kažu, zloupotrebom i svojatanjem lika i dela Zorana Đinđića meni to ne smeta. Naprotiv, neopisivo mi je drago što su skoro svi, osim desničarskih organizacija i nekih ektremnih političkih partija, shvatili njegovu veličinu kao političara, državnika i filozofa i što će se bar tog dana ceo svet setiti Zorana Đinđića. Osećam skoro isti nivo zadovoljstva kada gledam Utisak nedelje i slušam kako prof. Vujačić objašnjava Đinđićevu političku filozofiju i kada gledam snimak sa izložbe fotografija u Nišu i nastup aktivistkinje DS-a.
Naravno, kako to obično biva Đinđićevu viziju danas razumeju oni koji je tada nisu razumeli. Pre svega mislim na građanstvo u celini, jer je on 12-og marta 2003. godine imao minimum duplo veću podršku i razumevanje građana/ki nego dan ranije. Razlika je što dan kasnije nije bio živ. Naravno, mislim i na sadašnje lidere, uglavnom one na vlasti, jer su ovi iz opozicije bili uz njega. Naravno, nisam potpuno siguran da li su bili uz njega zato što su verovali u budućnost u kojoj je Đinđić planirao da se ,,sretnemo” ili iz nekih drugih razloga. Ali sve to nije bitno. Važno je da se trude da liče na njega i da veličaju njegov lik i delo, pa čak i ako to rade zbog političkih poena.
U ovom tekstu se neću direktno baviti analizom rada Đinđićeve vlade, a čak ni indirektno atentatom i političkom pozadinom ubistva, to ostavljam drugima. Takođe, neću citirati njegove čuvene metafore, jer ih svi već veoma dobro znamo i svakodnevno koristimo. Ono što želim je da pokušam da prikažem razliku između Đinđića i današnjih lidera, čak i u situaciji kada oni preuzimaju i zagovaraju njegove ideje i rešenja za probleme sa kojima se Srbija suočava.
Čitajući Hejvudovu ,,Politiku”, knjigu koju s pravom mogu okarakterisati kao enciklopediju političkih nauka, naišao sam na deo u kom autor obrađuje pojam i stilove vođstva. Ovo pominjem jer mislim da u samo 13 redova, u kojima autor objašnjava dobre i loše strane vođstva, možemo videti distinkciju između Đinđića sa jedne strane i Dačića, Dinkića, Đilasa, Jovanovića, Koštunice, Nikolića, Tadića i Vučića (navedeno prema abecednom redu, jer većih razlika nema bar u ovom kontekstu) sa druge strane. Hejvud među dobre strane vođstva navodi sledeće: ,,mobiliše i inspiriše ljude koji bi u suprotnom bili inertni i bez cilja; doprinosi jedinstvu i podstiče pripadnike grupe da idu u istom smeru; jača organizacije, jer uspostavlja hijerarhiju odgovornosti i podelu uloga”. Sa druge strane, autor pominje opasnosti koje vođstvo nosi sa sobom: ,,koncentriše moć, te može da dovede do korupcije i tiranije..; podstiče poslušnost i poštovanje, jer odvraća ljude od prihvatanja odgovornosti za sopstvene živote; sužava raspravu, jer podržava ideje koje dolaze sa vrha, a ne odozdo.” U skladu sa pristupom da čitajući stučnu literaturu razmišljam o primerima iz prakse, dobre strane vođstva koje navodi Hejvud me vode do Đinđića, a opasnosti do drugih pomenutih lidera. Ukoliko analiziramo svaku stavku i pokušamo da je primenimo u ovom kontekstu videćemo da je Đinđić zaista bio harizmatičan vođa koji je mobilisao i inspirisao svoje saradnike i saradnice, da je doprineo jedinstvu u najvećoj mogućoj meri (koaliciju DOS je činilo 18 partija i jedan pokret) i da se u njegovoj vladi tačno znala podela uloga i odgovornosti (praksa smene ministara i državnih funkcionera). Sa druge strane, možemo upotrebiti bilo koje ime od pomenutih lidera i videćemo da ih karakteriše koncentracija moći i naginjanje tiraniji, bezpogovorna poslušnost saradnika i nametanje svog mišljenja bez mogućnosti rasprave o tome. Mislim da je upravo ovo najveća vrednost koju je Zoran Đinđić imao. Inspirisao je druge da delaju, da se aktiviraju u rešavanje problema u društvu.
Ono što sam želeo da pokažem ovim tekstom je da nije bitno samo to šta je Đinđić mislio o EU, Kosovu, ekonomiji ili korupciji i da li je sada Dačić preuzeo njegovu ideju za rešavanje problema Kosova ili je Vučić taj koji deli njegov stav prema EU, već je važno ono šta je Zoran Đinđić predstavljao. Zbog toga sam ja srećan kada se ljudi bar tog jednog meseca u godini prisete šta je on značio Srbiji, iako je bio premijer nešto više od 2 godine.

Categories: Politics

Ima li prostora za novu liberalnu partiju u Srbiji?

February 26, 2013 1 comment

Esej Ima li prostora za novu liberalnu partiju u Srbiji? je prvobitno napisan za potrebe kursa Institucionalizam i neoinstitucionalizam u okviru master akademskih studija politikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Ima li prostora za novu liberalnu partiju u Srbiji

Categories: Political Theory, Politics

Država i sloboda medija

December 10, 2012 1 comment

Nakon prethodnog teksta koji sam pretenciozno nazvao predavanjem o slobodi govora, gde sam sebi dao za pravo da držim predavanja drugima, ovde ću nabrojati 8 konkretnih stvari koje država mora da uradi kako bi zaštitila slobodu govora.
Prethodni tekst sam završio rečima: ,, …početni korak svake demokratske vlasti donošenje pravnih regulativa koji će regulisati ovu oblast, ali i nakon toga implementirati zakonske odredbe tj. sprovoditi nepristrasne i na pritiske otporne sudske procese.’’.
Da bi sloboda izražavanja i sloboda medija suštinski postojala, a ne samo normativno, Vlada Republike Srbije mora da načini nekoliko konkretnih koraka:

Prvo, država bi trebalo da slobodu govora i slobode medija izdvoji kao jedan od prioriteta kojim će se baviti;
Drugo, medijima se mora i u praksi obezbediti apsolutna sloboda koja je garantovana Ustavom;
Treće, neophodno je izmeniti čl. 15. Zakona o ministarstvima koji reguliše rad Ministarstva kulture i informisanja i taksativno navodi koje poslove državne uprave koje obavlja ovo ministarstvo, a u kome se ne pominje sloboda govora, štampe ili izražavanja;
Četrvto, neophodno je da se inicira donošenje izmena i dopuna Zakona o javnom informisanju. Izmene i dopune moraju biti napravljene u koordinaciji sa udruženjima novinara, ekspertima i organizacijama civilnog društva;
Peto, nakon izmene Zakona i donošenjem drugih pravnih akata, država bi trebalo da obezbedi uslove za uspešnu implementaciju propisa. U tu svrhu se mora omogućiti profesionalan, nezavisan i depolitizovan rad policije, tužilaštava i pravosudnih organa;
Šesto, svi predstavnici vlasti, počevši od predsednika Republike i premijera moraju svojim ličnim primerima da pokažu da je država odlučna da zaštiti nezavisnost medija i da podstaknu na otkrivanje političke pozadine ubistava, napada i pretnjama novinara o kojima sam pisao u prethodnom tekstu;
Sedmo, bez odlaganja se moraju procesuirati pojedinci koji su odgovorni za ubistva, napade i pretnje novinarima;
Osmo, poslednje, ali nikako najmanje važno, sve medije je potrebno privatizovati, kako bi se eliminisao uticaj politike i omogućilo nezavisno i stručno novinarstvo. Ukoliko Vlada smatra da je postojanje državne televizije, radija i štampanih medija od ključnog interesa za državu, preporučuje se da na upravljačkim pozicijama u tim ustanovama postavlja pojedince rukovodeći se nepristrasnošću. Glavni kriterijumi bi trebalo biti stručnost i sposobnost, a ne politička pripadnost, kao što je to do sada bio slučaj.

Sa druge strane, UNS i NUNS kao najuticajnija udruženja novinarki i novinara, akademska zajednica pre svega FPN, ali i privatni fakulteti koji školuju novinarke i novinare kao i sva druga poslovna udruženja, nezavisne asocijacije i nevladine organizacije moraju da pokrenu proces reformi, da iniciraju formiranje radnih grupa, da pokrenu inicijative za izmene i dopune zakona, da pokrenu javne rasprave, okrugle stolove i da aktivno rade na kreiranju praktičnih politika kako ovaj važan proces ne bi u potpunosti prepustili neodgovornoj političkoj ,,eliti’’.
Tek kada se ispune svi pomenuti uslovi možemo očekivati da će u Srbiji postojati slobodno novinarstvo, koje je jedan od preduslova za konsolidaciju demokratije.

FOTP 2012 MAP

Categories: Human Rights, Politics

Uvodno predavanje o slobodi govora

Ljudska prava se smatraju univerzalnim jer se odnose na sve ljude, a ne samo građanke i građane jedne države ili pripadnike/ce neke grupe i pripadaju ljudima samim činom rođenja. Sloboda izražavanja i sloboda štampe spadaju u prava prve generacije, tzv. ,,negativna’’ ljudska prava, koja imaju odbrambeni karakter i usmerena su na zaštitu čovekove slobode od državnog uplitanja. Istorijski posmatrano, prava prve generacije su dominirala u XVIII i XIX veku. To pokazuje uvid u Deklaraciju o pravima države Virdžinije iz 1776. godine. Takođe, prvi amandman na Ustav SAD garantuje slobodu veroispovesti i govora, slobodu štampe i pravo ljudi na okupljanje u miru. Slično, pomenutim dokumentima i Francuska Deklaracija o pravima čoveka i građanina. U Srbiji se ljudska prava i sloboda izražavanja garantuju Ustavom.

Sloboda izražavanja temeljna je pretpostavka lične slobode i demokratskog sistema. U literaturi se navodi dvostruka dimenzija slobode izražavanja. Sa jedne strane se ističe njena lična dimenzija koja se odnosi na saopštavanje stavova pisanjem, govorom, slikanjem… Sa druge strane se nalazi društveno- politička dimenzija. Društvena vrednost koju ima sloboda izražavanja se manifestuje u činjenici da bez ovog vida slobode život u zajednici ne bi bio ostvariv, jer ne bi bilo komunikacije između članova zajednice. Tako se može izvesti zaključak da je sloboda izražavanja preduslov napretka društva u celini i svakog pojedinca. Na taj način ona dobija i političku dimenziju koja svoj oblik dobija u slobodi štampe. Implicira da je sloboda izražavanja složeno ljudsko pravo koje se sastoji od velikog broja pojedinačnih prava. To su: sloboda mišljenja, primanje i iznošenje informacija i ideja, sloboda štampe, sloboda osnivanja novina itd. Sloboda govora i sloboda štampe su zagarantovane sa jedne strane domaćim pravnim aktima, sa druge međunarodnim dokumentima. Pravo na slobodu govora i slobodu štampe garantuje Ustav RS kao najviši pravni akt države, Zakon o javnom informisanju, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o informisanju, Zakon o radiodifuziji itd. Takođe, zagarantovano je Međunarodnim paktom o političkim i građanskim pravima (PGP), koji je usvojen 1966. godine i kroz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (EKPS), donete 1950. godine. Sloboda izražavanja ne može se štititi ako vodi ograničenju ili uništenju ostalih ljudskih prava i sloboda. Jedino ograničenje u sadržaju informacije odnosi se na govor mržnje, odnosno širenje ideja koje promovišu rasizam i diskriminaciju. Kako bi se utvrdio stepen zaštite slobode izražavanja pravi se razlika između vrste izražavanja (političko, komercijalno, umetničko), načina izražavanja (usmeno, pismeno, mediji) i publike kojoj je poruka upućena (deci, odraslima, posebna grupa, celokupna populacija). Evropska konvencija o ljudskim pravima poznaje tri mogućnosti ograničavanja slobode izražavanja. To su razlozi zaštite opšteg interesa: nacionalna sigurnost, sprečavanje nereda, javno zdravlje; razlozi zaštite nekog drugog prava: zaštita ugleda i privatnosti ili prava drugih; takođe, razlog može biti zaštita autoriteta i nepristranosti suda. Svako ograničenje prava i sloboda mora biti zakonito i mora biti nužno u demokratskom društvu, odnosno mora biti srazmerno usko definisanom cilju koji se želi postići. Od svih međunarodnih instrumenata, jedino Američka konvencija o ljudskim pravima izričito zabranjuje posredno ograničavanje slobode izražavanja. Slobodu medija PGP i Evropska konvencija podrazumevaju, ali ne navode izričito. Danas u različitim pravnim sistemima egzistiraju razne kazne za izraženo mišljenje, kao što su krivična kazna, naknada štete, zabrana publikacije, konfiskacija publikacije, odbijanje davanja frekvencije, naredba da se otkrije izvor informacije i drugo. Najopasnija mera za ometanje slobode izražavanja je prethodna ili preventivna cenzura, koja predviđa da se ništa ne može objaviti bez prethodnog odobrenja. Ustav Republike Srbije u članu 46 garantuje slobodu mišljenja i izražavanja, ali se pominju i ograničenja u skladu sa PGP i EKPS. U kontekstu slobode štampe član 50. Ustava RS naslovljen Sloboda medija reguliše rad medija. Zakon koji je dalje razradio i definisao slobodu izražavanja je Zakon o javnom informisanju i kasnije usvojeni Zakon o izmenama i dopunama Zakona o informisanju. Zakon o javnom informisanju je donet 2003, a 2009. godine je usvojen Zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. Usvajanje Zakona je proizvelo niz burnih reakcija u javnosti. Pomenutim izmenama i dopunama u Zakon su uvrštene različite odredbe koje nisu potpuno komplementarne sa Ustavom i međunarodnim standardima u ovoj oblasti. Zaštitnik građana Saša Janković je podneo inicijativu za ocenu ustavnosti ovog zakona. Ustavni sud je nakon razmatranja zaključio da veći deo osporenih odredbi nije u skladu sa Ustavom. Uprkos ustavnim odredbama i zakonskim regulativama neretko se dešavaju pritisci na medije. Pritisci mogu biti sistemski, od strane države, ali i od fizičkih i pravnih lica. Prema izveštaju američke organizacije Fridom haus (Freedom House) za 2011 godinu, Srbija se nalazi na 72. mestu od 196 države koje su obuhvaćene izveštajem. EU i OEBS oštro osuđuju ugrožavanja slobode medija i smatraju da ubijanje, zastrašivanje i hapšenje novinara predstavljaju teško kršenje medijske slobode. Novinari u Srbiji su poslednjih godina bili izoženi pretnjama, a drastični primeri su napad na novinara Dejana Anastasijevića, pretnje novinarki Brankici Stanković i fizički napad na novinara Teofila Pančića. Postavlja se pitanje: Kako je u Srbiji u 21. veku dozvoljeno nekoga pretući zbog drugačijeg mišljenja, a za načinjen prekršaj ne biti kažnjen u skladu sa standardima?

Ugrožavanje slobode izražavanja i slobode štampe spada među suštinske probleme nekonsolidovanih država. Pritisci na medije i novinare predstavljaju neželjenu pojavu koja se manifestuje u državama koje se nalaze u periodu konsolidacije, tako da Srbija nije izuzetak među tranzicionim državama. Sloboda izražavanja temeljna je pretpostavka lične slobode i demokratskog sistema. Mediji imaju veoma važnu ulogu u demokratskom društvu, jer svaki čovek ima pravo na istinitu, blagovremenu i potpunu informaciju. To je ono što slobodu štampe pozicionira veoma visoko na lestvici ljudskih prava. EKPS i PGP kao i domaći pravni akti eksplicitno navode da su sloboda izražavanja i sloboda govora zagarantovana ljudska prava, koja doprinose razvoju demokratkog društva koje je imperativ razvijenih država. Ugrožavanje slobode govora i slobode štampe predstavlja društveno zlo koje podriva zajednicu, deluje suprotno na pravne i moralne norme i ozbiljno dovodi u pitanje egzistenciju građanki i građana. Može se zaključiti da je početni korak svake demokratske vlasti donošenje pravnih regulativa koji će regulisati ovu oblast, ali i nakon toga implementirati zakonske odredbe tj. sprovoditi nepristrasne i na pritiske otporne sudske procese. Međutim, ipak bi bilo bolje da pre toga političari/ke shvate suštinu Volterove misli.

Categories: Human Rights

Priroda i društvo (blog za svakoga i ni za koga)

Autor: Branko Birač

Jednog lepog dana došla škorpija do reke s namerom da pređe na drugu stranu. Zatekla se tu negde i žaba i zamoli je škorpija: “Hej žabo, hajde me, molim te, prebaci preko reke pošto ja ne mogu da plivam”. Na to će žaba: “Radije ne bih, plašim se ubošćeš me svojom žaokom!”. “Žabo ne budi šašava, ako te ubodem oboje ćemo potonuti i udaviti se, nemaš šta da brineš”, uveravala ju je škorpija. Žaba malo razmisli i pristade da je prebaci preko na svojim leđima. Negde na sredini reke odjednom ubode škorpija žabu pravo u leđa! Odmah krenuše da tonu i žaba zajauka “Pa zašto si to uradila?! Sad obe ginemo!”. A škorpija joj odgovori: “To mi je u prirodi”.

Ova kratka basna mi je potpuno sjajna jer ne nudi neko klasično naravoučenije (doduše, iz Ezopove varijacije na ovu temu proistekla je ona izreka “gaji zmiju da te ujede”) – nego pokreće izvesna pitanja. Ono što je očigledno je da se bavi time kako je ponašanje nekih bića/osoba neukrotivo bez obzira na to kako su tretirana i bez obzira na posledice do kojih to ponašanje može dovesti. Najveća snaga ove parabole je upravo u tome što ne postoji potpuno razumno objašnjenje za škorpijin postupak i to nas može podsetiti i na mnoga ljudska nasilna ponašanja. Poslednje škorpijine reči su ovde potpuno ključne i teraju nas da se zapitamo da li je nešto opravdano samo zato što je u nečijoj prirodi ili zato što je “prirodno”, pošto se mnogi hvataju takvih argumenata kad treba da objasne zašto nešto treba a nešto ne treba, zašto je nešto dobro a nešto loše. Ovi argumenti pogotovo gube smisao kad se setimo da je ceo napredak civilizacije, na izvestan način, odaljavanje od prirode. Jeste, nema sumnje da svi mi imamo svoje agresivne tendencije i izvesni nasilni potencijal i mnogo je toga životinjskog i instinktivnog ostalo u nama, ali ipak imamo i taj razvijeni ljudski duh i dovoljno umnog kapaciteta da razlučimo šta je to od prirodnog dobro za nas i za društvo, a šta je loše.

Stvari postaju još komplikovanije ako navedemo da se mnogo toga što je, zapravo, društveno konstruisano (kao na primer krute rodne uloge) vremenom, od silne upotrebe, toliko normalizovalo i postalo toliko uobičajeno da je došlo do toga da se smatra prirodnim. Ono što mnogi ne shvataju je da insistiranjem na “prirodnom”, što u nekim slučajevima vodi i do nasilja, nanose štetu drugima a u isto vreme, posledično, i sebi i društvu – “pucaju sebi u nogu” i onda svi zajedno tonu i dave se kao žaba i škorpija u navedenoj basni.

Ima li bilo koje životinje u lancu ishrane koja je u stanju da kondenzuje toliku količinu konfuzije kao što čovek to radi, a da i dalje funkcioniše? Negde sam čuo kul misao da je ljudski život kakofonična simfonija od 80 instrumenata, sve sa flautama, čeloima, vodećom violinom, oboama, uz povremene solo deonice soprana i uz mnogo, mnogo perkusija. Ne samo da je toliko komplikovana, a mi se valjda trudimo da je nekako izdirigujemo i uspostavimo kakvu-takvu harmoniju, nego i svira stereo. Tako da možemo u isto vreme nešto i da volimo i da mrzimo, da budemo srećni i tužni i slično, a sve oko iste stvari/pojave/osobe (doduše, nekad svira i u 7.1 surround sound-u ali bolje sad ne ulaziti u to). Uglavnom, što se tiče te izuzetno kompleksne simfonije – valja razmisliti kome dopuštati i koliko i da li uopšte, da se postavlja na mesto dirigenta ili kompozitora i da je usmerava i diktira tempo i govori “ovo nije dobro za tebe i društvo”, “uradi to, to i to i zvučaće sjajno”.

U dvorištu, a i u zgradi u kojoj se nalazi kancelarija Centra E8, svakodnevno obitava negde između 10 i 160 mačaka i mačora i mačića. Nekad ih posmatram i razmišljam “blago njima”. Nekad razmišljam da bih voleo da funkcionišem tako, da samo jedem, pijem, piškim, kakim, spavam, blejim i „plodim“ i sve to u 9 života. Nekad mislim da bi mi ipak nedostajali ljudski odnosi, muzika, filmovi, knjige, a sigurno je i humor kod ljudi na nešto višem nivou. Sad me malo grize savest zbog ove pretpostavke, ipak ne razumem mačeći, i izvinio bih im se sad ali ipak ne govorim mačeći. Sve u svemu, da, ljudski duh je ono što bi moglo da mi zafali.

Naravno, istovremeno sa odaljavanjem od prirode u jednom smislu, treba se i vraćati istoj, u drugom smislu – smislu potrebe za ponovnim uspostavljanjem ravnoteže u svetu prirode kome i sami pripadamo. To je ipak pripadnost koju nikad nećemo moći da raskinemo ili zaista izignorišemo, koliko god se trudili. Tako da se može reći da postoje te dve sile koje vuku u suprotnim smerovima, vuku siroto ljudsko biće rasčerečeno između njihovih delovanja, najviše zabrinuto hoće li imati hleba i (c)igara (nije da ga krivim za tu zabrinutost, i ja je osećam). Оčigledno da je nalaženje balansa između tih sila i kakvo-takvo pomirenje tih sila, u najmanju ruku, teško. Ko je, uostalom, rekao da je lako biti pripadnik ili pripadnica ljudske vrste? Naše sposobnosti, sve ono što mi imamo a druga bića nemaju, su nam u isto vreme i “dar” i “kletva”, i privilegija i obaveza, a svaka obaveza je i odgovornost i izvestan teret na nama. Tako da, valja se potruditi i oko širenja ekološke svesti i svesti o potrebi za gorepomenutom ravnotežom, jer ovoj drugoj sili, sili udaljavanja od prirode, pomoć uglavnom nije potrebna.

bonus:

Categories: Society